Војин

СУВАРОВ

367

мена, сав рад против Измашла био као нека демои, страцша, што он, као и сваке полумере Јако мрзаше. Ал решиви израз Потемкинова писма ублажи га и он се спреми да изврши налог. 1едан тренут доста му беше, да оцени и сав труд и сву славу, ко1у ће му донети то предузеће. А и судбина даваше му прилике, да покаже све, за шта способан беше, и он то учинн. Он се осврну на свој прошли животи виде: да истина беше богат особитим и красним вошим делима, ал тшт не виде да Ге свршио што год не обично, то, што 1е он до сада учинио, беше само доста, да би мого доћи у ред са другима, ал мало да би био више других. У Пољском и у првом Турском рату средства му беху врло незнатна; доцшпе, сву славу свотх наклавнитх дела он мораде да дели са другима: код Козлиџе — са Каменским, код Фокшана и Римника — са принцем Кобуршким. Овде натосле дође време да он као самосталан изађе на нозорницу, да као такав ради , иобеди или погине; за њега беше то предузеће, коме славу нико оборити не би могао, ал на ко1е би се и слабо ко решити мого. Његова одлука пак беше кратка и сигурна: избор му беже или смрт ил вечна слава, и ни тренута не оклеваше; умрети пре ил после исто 1е само ако је поштена смрт. И код Измаила Суваров показа особите храбрости и уметцости. И речитост његова доста је ту учинила ка и код Бунапарте. „Видите ли ту тврђаву, говорио 1е он вотицима показива1ући на Изматл — зидине су н>ене високе, ровови су дубоки, ал свако1ако ваља да 1е узмемо. Маша царица тако је наредила, и ми ваља да је слу-