Војин

ВЕР01ЕТНЕ ПРОМЕНЕ У ТАКТИЦИ

503

о таквим стварима хтедне да размисли.... По негда се жаде, да не само солдати но чак и оФицири нема1у на10сновни1ихтактичких појмова; априномаже ли томе практичва околност, у коху су они постављени ? Сам начин, којим ће се учити вокка бошим плотунима, треба да се измени на начин, кот предлаже покоши Беперт са тако дивним поншањем бо1не околности. % ) Ево како он о томе вели. Начин, кот 1е сада узет да се по њему во1ска учи гађању, нимало се не слаже са условима, нод ко1има се у бо1у пуца: во1ник, ко1и 1е у мирно доба навикао да пуца при са свим сасређено1 пажњи и савршено сповото, навикнут да за 1едан метак нишани ио неколнко иута нрекидајући док не опали , -— нше кадар ваљаио да гађа нод утица1ем хуке и забуне боте. Да овога не би било, треба да севотик навикне на радње при пуцању тако рећи механички, нагонски, као што то чине ловци. То се може постићи целисходним веџбањем у нишањењу а особито у пуњењу. Прво треба учити што могуће и чешће и тдновиднит (само у извесну белегу), а пуцање почињати са даљине вернога гађања (100 а не више од 200 корака), и на овоме остати дотле, док се вотици не изуче гађању тренутном т. ћ као што ловци чине, И г. Бенер заиста нит могао ништа боље предложити од овога што рече, е т даљина *) У своме чланву о учењу војске гађаљу у белегу; изашло у »Бојноме Зборнику® 1867 г. 1. Чланак је овај поиисат-словима 0. Б. Смрт, коју ми оплакујемо, дозвољава нам нарушити овај исевдоним човека, који је у скромноме ноложају мајсгора пушкара, дошао до такога разумнога погледа на гађање, каквога дај боже и непушкарима.