Војислав Ј. Илић : књижевна студија

8 - Јован СКЕРЛИЋ.

и почетак крсташког рата српскога народа. Вера у сеи нада у успех биле су безмерне, и Мита Поповић није говорио само своју личну мисао, када је у једној „бојној песми“ певао:

Напред !

На крвав, браћо, рад,

Нек српски буде Цириград.

Али када су дошли ратови са свим својим страхотама и њихове последице са свим својим изненађењима, наши романтичари су се нашли пред сасвим другачом стварношћу. Плевна, сва отпорна снага коју је Турска показала, доказала је и одвише јасно да „Мујо“ није тако оронуо и онемоћао као што се то по новинама говорило да „болесни човек на Босфору“ не показује ни мало воље да без обзира бежи „у Шам и Медину“, како му се саветовало, и да „болник деветнаестог века“, како га је Љубомир П. Ненадовић певао 1866 године, још не мисли да мре. Ђунис је показао да Србија није тако велика и снажна да са сама за се разрачуна са четирвековним непријатељем, а Тополска Побуна је показала да у самој земљи има нечега трулога, и да Србија има _ својих домаћих невоља, незбринутих брига и великих зала која је изнутра раздиру. Затим, дошао је Сен-Стефански Уговор, који је створио Велику Бугарску и Малу Србију, дошао је Берлински Конгрес, које је Босну и Херцеговину предао на милост и немилост Аустрији, и тако задао највећи удар српској националној мисли, а српским духовима донео највеће разочарење које се видело за последњих сто година. Најзад, поврх свега, дошла је економска и финансијска криза у Србији, коју су два узастопна рата пољуљала и исцрпла, и, што је најгоре, политичка борба између бирократије и апсолутизма с једне и демократије с друге стране добила је најљући вид, тако да се 1883 године крунисала народним устанком целог једног дела Србије. -

Пред таквом стварношћу и наша поезија морала је мењати свој тон. Родољуби који су двадесет година сневали,