Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 9.

запрепастили су се пред црном стварношћу; песници који су толико певали наду и покличе на рад и на рат, горко су пребацивали „покровитељима“ и „избавитељима“, или дошли до тога да падају у сумњу и очајање, као Медо Пуцић, који је тада певао: -

Пјесник лак је, пјесма сан,

Пјесник луда, пјесник пјан!

Наше славе друго није

Но ко прије

Болешљиве маштаније.

Млађи нараштаји с једне стране под тешким притиском догођаја и стварности, а с друге стране под утицајем проповеди Светозара Марковића и целога рационалистичког и реалистичког покрета „нове науке“ седамдесетих година, почели су се трезнити од тридесетокодишеТе романтичкога заноса, и на снове и наде ранијих нараштаја одиста су гледали као на „болешљиве маштаније“. Већ 1881 године Лаза К. Лазаревић, у Вершеру смеје се свим светињама људи шездесетих година, оном националном романтизму и личној сентименталности, које је и сам у приличној мери имао. Он са сажаљивим подсмехом говори о јунаку своје приче Јанку, једном од оних „који још шкрипе зубима кад слушају за сузе рајине, и лупају а ницом о сто кад се пева штогод где севају јатагани“. Међу осталим „будалашшинама“ Јанковим, он помиње и његово сликање са црногорском капом, и како је на Мишарском Пољу зауставио кола у којима се возио, сишао и побожно пољубио крст, подигнут „изгинулим Срб-јунацима“.

Исто тако као Лазаревић, као и поколење које је ушло у живот и рад осамдесетих година, мислио је и. Војислав Ј. Илић. Не да је он сасвим био без ичега омладинског, да су у њему била потпуно утрнула национална осећања, и да се никада није бавио пригодном и патриотском поезијом. Али као човек који је почео певати после 1876, после 1878, који је видео и 1883 и 1885, он није могао онако слепо веровати у добру звезду српскога на-