Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 15

Итиллос, Филос, Ирха, Мирха, 0 како су красни они!

Отпочињући свој песнички рад, Војислав Илић је "пред собом имао ту- стару школу, у коју га је отац увлачио, и омладинску поезију, која се била поабала, постала. банална и која више није "задовољавала духове. И на тој раскрсници, он се одлучује за старе, и пева у Усамљеним Гробовима:

Занета силно узорима старим И моја муза старински узлеће,..

У „мирном чувству“ и објективности старе школе он је нашао више отмености, дискреције и складности но у разузданој поезији омладинској, која се ранила само маштом и-изнад свега стављала „божанствену страст“, како су онда говорили, „худу чувственост“, како су класичари говорили. Старији песници имали су добру књижевну културу, поштовали „европејску изображеност“ и трудили се да српску поезију удесе према великим узорима старих и модерних књижевности, докле су омладински песници одрицали књижевну поезију и западну културу, тврдили да је гуслар, кога су они славили као западни романтичари барде, друиде, и скалде, велики и једини учитељ у певању, да уметничка поезија треба само да подржава народну поезију, да је народна поезија наше „Народно Јеванђеље“. И ако су кадгод и преводили стране песнике то је у метру и духу народне песме, а тако је у десетарцу и трохеју превођен и Хорације, и Ариосто, и Шекспир, и Гете, и Хајне.“ Војислав Илић кида се том неинтелигентном мржњом на западну културу и на западне књижевности, и целу своју поезију удешава према класичним, енглеским и руским узорима, налази друге предмете и уводи нове размере. На супрот омладинској поезији, која није марила и прогонила старији класицизам, проналазећи српски класицизам у српској народној поезији, дотле се Војислав; Илић враћа старијој српској поезији четрде-