Војислав Ј. Илић : књижевна студија

16 Јован СКЕРЛИЋ.

сетих година, која је, још под свежим утицајима Лукијана Мушицкога, била сва прожета класицизмом, када су, према савету Шафарика, који је предлагао да Срби приме грчку просодију, Јован Суботић и Јован Ст. Поповић, писали правила „српског слогомерија“ и склапали правилне хексаметре. И између српских стихова писаних у то време и песама Војислава Илића није тешко запазити извесне сличности. Ко да не помисли на Војислава Илића, када чита ове стихове Љубомира П. Ненадовића (На Рајни):

Умукле песме — одавно ветар њи је разнео, Прошла је младост, ах, и с њиме прошло је све, И брег је овај престо певати веселе песме. Какав му шаљем глас, такав ми враће јек.

Војислав Илић, незадовољан својим добом и књижевношћу својега времена, враћао се на старе и у њима уживао.

Место хероја са дугим пушкама

И резовима оштрих јатагана,

Модерни укус царује међ нама, Модерна лица као што је Нана.

Но те лектире већ ми душа сита,

Сад читам „Повјест древних Абдерита“.

Из тога читања наших старијих писаца и враћања на нашу старију књижевност, остали су Војиславу извесни архаизми, у данашњем књижевном језику изобичајене речи, као: хоругве, волхви, светозарни, војинство, древни, погибел, чрез. -

Необавештени критичари тражили су узоре Војислављеве далеко, код Хорација, Тибула, Овидија, Андреа Шенјеа, Леопардија, Хајнеа и Кардучија: Први извори су много ближи; то је непосредан утицај његова оца Јована Илића, враћање на старију поезију четрдесетих година, на школу „објективне лирике“ и „мирног чувства“. У томе погледу његова поезија представља реакцију омладинској поезији, као што су његове идеје у основној супротности са националном и књижевном романтиком Омладине.