Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 17

П

Војислав Илић био је далеко од тенденциозне, „примењене“ поезије омладинске, али исто тако он није ни _ представник чисте уметности, „уметности ради уметности“,

као што су узимали многи његови критичари, неупознати са целим његовим песничким радом. Он је сматран за најбољега представника естетизма у нашој књижевности, за аристократа у поезији, књижевног мандарина, најсјајнијег присталицу начела: 04: ргојапиш тлшриз, песника који је био потпуна супротност са убојном патриотском поезијом Уједињене Омладине Српске и са сатиричном и социјалном поезијом, целом „обличителном литературом“ седамдесетих година. Др. Лазо Томановић констатовао је код њега „аристократску тежњу у уметности“; Марко Цар, расправљајући, у Војислављевој Споменици, Зашто __је Војислав био слабо популаран, тврдио је да је он био · „човјек, који је прије био створен да прави пјесме Атињанима из доба Периклеса, него ли сувременим грађанима Србије“; Јован Дучић је тврдио да „Војислав није био такозвани народни пјесник“, а Светислав Стефановић, колико тачно толико и оштроумно, говорио је да је он — „салонски песпик наш“.

Истину рећи, то је мишљење могло да поникне не само из недовољног познавања целокупности песникова рада, но и с тога што његова поезија често и чини утисак естетизма и „уметности ради уметности“, и што је сам он, у неколико маха, исказивао сву своју одвратност према јавном животу и показивао жељу да се издигне над страстима својих сувременика и борбама. свога времена, презирући оно што је називао „дневним истинама људским“, носећи свој закон у својој души, и повлачећи се у велико заклониште вечите Лепоте. Он је имао јаких акцената да онако као Пушкин, у неколико својих песама, угледајући се ту много на свог руског учитеља, служећи се његовим мислима, а често и његовим речима, изрази све презирање људскога стада, одвратност према тупој и грубој гомили, осећајући се усамљен, туђ у њеној средини. Као

2

=