Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Или. 19

Пошто је тако песник слободе рекао своје заслуге и своја права, проговара песник љубави и лепоте:

„Заслуге су веће моје. Моје песме вечном правдом п милошћу срце поје.

Као тамјан што се диже са олтара у висине, Моја тужна, чудна песма хорила се из даљине.

Хорпла се тако болно, молила се тако чедно, Да је често умекшала победничко срце једно.

Ах, колико сирочади над мојим се гробом моле, Којима је моја песма ублажила тешке боле!

Ја сам вид туге њине п плакао с њима често, Мени, дакле, пи припада праведничко прво место.

Но нигде то његово чисто естетско и искључиво поетско осећање није нашло таква израза као у спеву Песник, где је у уста Камоенсу ставио своје погледе. Велики песник Лујзијаде, „горд и ћутљив“, погођен али не саломљен, на болесничкој посгељи, у болници, снева свој велики сан лепоте. Његова вера, његово одушевљење не напуштају га. И када треба да да савете младоме Хуану, он му износи две врсте песника. Прави песник слуша само глас свога срца и пева само себе ради; он свога Бога носи у своме срцу, и сам себи показује путе. (Он не пева да се коме допадне и додвори, било то крвавоме тиранину или „суровој маси“, он не жуди за успехом и не јури за славом. Његов слободни дух не пузи по прашини, и он поносито не допушта да

... пуста маса прописује њему: Кад ће да пева, за што и о чему.

Између тога првог песника, и онога другог, недостојног „надничара духа“ и ласкавца, разлика је огромна.

Онај је први царски оро тамо,

А овај други во у јарму само.

Докле облаке онај крилом туче,

Свој срамни јарам овај други вуче. Док с криком овај под небом се нија, За рику.овај батине добија...