Војислав Ј. Илић : књижевна студија

20 Јован СКЕРЛИЋ.

Али ипак, према свему томе, погрешно је уопштавати и проглашавати Војислава естетом, аристократом, „Салонским песником“, тврдити да он није био „такозвани народни пјесник“, и да је ладан, неузбудљив, као какав олимпљанин, лебдео над својим узнемиреним и у борби огрезнулим добом. Као сви наши песници пре њега, као што је неизбежно у једном народу као што је наш где толико ствари не ваља, где толикога нема и где се против таквих или за толике ствари мора борити, и он је певао оне исте „пригодне“, политичке и родољубиве песме које толико боду очи нашим естетима. Почев од наше поезије ХУШ века, од Плача Сербије Захарије Орфелина, Боја змаја с орлови Јована Рајића, па преко Доситијеве /тесме на устанак Србијанаца, ода Лукијана Мушицкога, књига „објективне лирике“ четрдесетих година, поезије „божанствене стристи“ шездесетих година, — наша поезија је увек била на „ползу народа“, увек нагнута над народним животом, увек у служби великих идеала. То је једна од основних и највећих традиција наше поезије, са њом је тешко и, према приликама које постоје, и немогуће кидати. Ма колико поједини песници наши по својој природи било далеко од акције и љубави за гомилу и јаван рад, код нашег народа, у нашем друштву, увек је било и увек има толико ствари да се каже, толико несрећа да се оплаче, толико зала да се жигошу, толико нада да високо издигну, да један осетљива душа и отворен дух не може преко њих ћутке прећи.

И Војислав Илић, који је имао једну естетску природу,. и који је по себи био склон за „уметност ради уметности“, није се могао ослободити те велике традиција српске књижевности, и, следујући примеру својих претходника, Змаја и Јакшића, он се исто тако баца у арену дневних политичких борба, као и они, постаје песник слободе, и у то и у толикој мери да падају у засенак његове песме „аристократске тежње“ и чисте | уметности.

Да се разуме зашто једна тако у себе повучена и