Војислав Ј. Илић : књижевна студија

29 Јован СКЕРЛИЋ. Зло које је владало у Србији вређало је својом дивљином и ругобом његову складну и лепу поетску душу. Основ његова слободоумља и његова демократизма био је сан који је у души носио, сан једног складног, мирног, лепога човечанства, једне „демократије земаљских 60гова“, како је рекао Хајне, сан који је он казао у песми Остави ме, остави ме...:

Порабоћен дух човечи отрго се разних чуда, Нестало је ружних страсти п сурових предрасуда.

Хармонично и спокојно, као шумор у самоћи Живот тече своме крају у пределе тавне ноћи.

Храм љубави п чистоте високо се небу диже, И у њему сваки обред девичанством светим дише.

А народи загрљени, удружене химне плету, Они химном братство славе п слободу славе свету.

Ко бескрајно тихо море од насладе п милине Рајска љубав поплавила древне горе и долине.

И човек који је са таквим еденским сном у души живео у Србији од 1883 и 1885 године, неизбежно је морао осетити онај „свети гњев“ и запевати стару и вечито драгу песму слободе. У Гјеснику, штампаном 1887 у Одјеку, он је овако изнео своје схватање једне борбене поезије:

Мој парпаски драги брате, Ако ти је ведра душа, Као што је ведро лице, Нека грме твоје жице Као громка света звона У весељу и радости,

И у туви и жалости Понижених милијона.

Твоје, речи увек смеле Нек пламене буду стреле, Које порок бију широм, Па ма био заогрнут

И ритама и порфиром.