Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 93

А кад спазиш у колевци, На умору мајку стару Да је очај сатро не би

Ти је теши слатком надом, Али њеном сину младом Пламенога подај мача,

И покажи руком својом На гомиле угњетача.

У песми Данијел, одушевљен смелим библијским пророком, он песника сматра за оруђе истине, обраћа се целом

своме нараштају и кличе му:

0 браћо! о друзи врли! дигнимо високо чело Да Валтазару сваком истину кажемо смело.

А ког је Јехова пзоро том реч нек грми смела, К'о жарке пророчке речи отрока Данијела.

И Војислав Илић није само тако говорио о својој улози песника-пророка и песника заточника слободе и апостола истине, он је исто тако и радио. Он је за све време народних борби у редовима крајње опозиције, сарадник радикалних и социјалистичких листова, политичких и сатиричких, 10802 Београдског Дневника, Лневног Листа, Одјека, Ћосе, Грбоње, Бича. 1887 године он је ревностан члан радикално-социјалистичке Уједињене Омладине, и беседама на зборовима и песмама у листовима излаже и брани њене идеје. Он је кињен, гањан, оптуживан, довођен пред суд, примораван најзад да бежи из домовине. У целом једном великом низу песама, оч је певао слободу и истину, и са пуно права је могао рећи о себи:

Тирани нису твоје хвале чули, А сатрапима си пљунуо у лице...

У једној од првих његових песама, у Домовини, испеваној 1880 године, он је тужио што:

·..никог нема на свету више Да вида твоја скрана крила

Ни мача нема ропство да збрише, (0 земљо драга! О земљо мила !