Војислав Ј. Илић : књижевна студија

94 Јован СКЕРЛИЋ.

У Посланици пријатељу он казује своје дубоко уверење да мрачна садашњост може да служи тиранима, али да будућност припада само народима, да ће доћи жељени дан када ће одјекнути „слатка песма у слободној српској гори“, и да ће тада његова последња песма поздравити подмлађену слободу

Што свечано као Феникс из пепела васкршава.

Грађанска врлина су горке речи за званичну Србију онога времена, где се слобода и истина спутавале и гониле, и када се за љубав према слободи, правди, врлини, за љубав према народу добијали на руке „хладни окови“. У Обућару и његову сину, он показује и социјално осећање, и у једној живој слици слика влажну и убогу избу радникову, „станиште нужде љуте“. У Бичу, сатиричком листу који је 1889 године уређивао у Београду Сима Лукин Лазић, он је на ускршњи дан овако казивао своје ускршње жеље:

Да васкрене, сињи роб И слобода стара,

И да пукне мрачни гроб Убогих Лазара.

Да васкрене златни век Правде п милина,

Да зајечи нови век Грађанских врлина.

И када не пева непосредне догађаје из живота сувремене Србије, он увек велича заточнике и мученике слободе. У песми Са Форума он пева трагичну судбу племенитог народног трибуна римског Граха; У Смрша Катоновој пева Катона Утичког, „последњег Квирита“, који није хтео да сагне своју поноситу главу пред „крвавим диктатором“, и није хтео да преживи смрт слободе:

Нека је проклет п презрен лукави избраник рода Што мирно пред собом гледа кад земљи мре слобода Боље је презрети живот у ропство који баца,

И веран слободи еићи у крило праотаца.