Војислав Ј. Илић : књижевна студија

32 Јован СКЕРЛИЋ.

ме сваки звук вређа, а овамо морам да-носим са децом“. Он се тамо осећао као Овидије на обалама Понта, као Пушкин прогнан на Крим, и он, који је иначе тако мало певао о себи и о својим невољама, учинио је целу једну исповест, открио целу своју душу, дао објашњење за сву своју тамну меланхолију, у песми Елегија на разванинама куле Северове: ·. „Надежде вараху мепе

Обманули ме друзи Као блуднице жене. Садашњост моја је пуста, ко пуста пећина нека. И у њој суморно звони мој слабл и празан глас; Прошлост је протекла моја ко бурна планинска река, А са њом радости моје ко рајски један час, Ко звук изгубљен давно. За све што беше лепо, За отаџбину, љубав и младог друга свог, Спокојство п дане своје ја сам жртвово слепо И силе духа мог. И све је пропало редом: завичај, љубав и друзи, Па и топлина жеља и вера, па и над, : И ја сам остао самац. О појте песму о тузи, Смртно је моје тело разорен, празан град. Затим, били су често психички узроци његове туге. Са великим надама, са широком вером, са оном „јединственом, вечитом и светом Илузијом“, коју је певао једном велики разочаран песник, ушао је он у живот, тражећи оно што он не може да да. Са болном осетљивошћу једног деликатнога духа, са „одераном душом“ песника, која силно осећа све убоде и грубости спољнога света, он је у брзо морао запевати тужну песму „увелих снова“ и „одбегли мај“ Јакшићев. У неколико махова, он је причао драму своје душе. У једној посланици (Мојим Пријатшељима) 1886 године, он је певао: Шта ја хоћу: Чему срце жуди: Ах! та ко би разумети мого... А жеља је огњевитих много Што ми огњем распаљују груди. Моја душа од детињских дана Стремила је у бурноме лету