Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 5: – 33

У пределе заношљивих страна Неком чудном непознатом свету, Где радошћу све »иво мирише, И вечитом хармонијом дише.

Сад не жалим обмануте наде,

Нити летим у небеске стране - ј Ја не тражим пријатеље младе

Моје давно погубљене наде!

Ја не иштем нежног сажаљења.

Од ледених и пакосних људи;

У данима горкога мучења,

Њиним ледом замрзо сам груди...

Ваши борци мене мало плаше,

Хладно пљујем.на светиње ваше!

____Као толики песници Х]Х века, а нарочито из прве половине његове, Војислав Илић је боловао од „светскога бола“, од „болести века“; он је био, како сам вели, „жртва просветнога века“, у кога је старо веровање оборено, а ништа позитивно није дано узнемиреном духу и рањеној души човековој. У Исповести, он је изнео целу своју душу, сав свој скептицизам, који је, по речима Ренановим, „духовна парализа“, неверовање, осећање осамљености, слабости ломног разума, небо празно, нигде звезда да пут показују, нигде ослонца за слабе руке, свуда око човека „ноћ, дубока ноћ!“ Њега хвата прерани умор, умор од живота који још није ни почео живети. Он пред собом види „досаду, маглу и таму“, и јоште млад пева Старчеву тугу, тугу годинама обрвана и животом покошена човека, који види да је све свело око њега, као што је његова душа увела. У Посланици пријашељу, он казује то страшно осећање, када још телом млад човек осети да му душа стари, када се свети пламен гаси у грудима, и када се почиње ништа не желети, ништа не волети:

Пријатељу! тако исто мојим грудма пустош влада · И на моје бледо чело хладна тако сенка пада,

Ја у вече дижем пехар и наздрављам њиме зори _ Дах студени да одагнам, дах који ми душу мори,