Војислав Ј. Илић : књижевна студија

34 ; ) Јован СКЕРЛИЋ.

: Испред кога светла радост п небесна гине нада з: Као цвеће које вене кал студена јесен влада.

7 Да јесен се приближује... На вртове мојих дана о ер, Маглуштина тихо пада, јер долази јесен рана. / Овај хладни, тудни ветар, што ми душу провејава

То је весник, који јавља да долази јесен права...

Са таквим осећањима, у таквом расположењу, његова поезија је морала бити мрачна и тужна, слична „плачној Ниоби“, Ниоби, „несрећној и болној мајци“. Његова поезија му је уточиште од ругоба и болова света, а лепота му је, као једном модерном песнику, „вео којим обвија ругобу света“. Његова муза, то је онај Анђео туге, који, распуштене косе и под венцем од љубичица, обара главу на сребрну лиру, са чијих покиданих жица звоне последњи акорди, и по тавним дубравама пева болне и слатке песме. И тако ће цела његова поезија добити један сталан елегичан тон, и од њега ће остати пет или шест елегија, под изричним именом „елегија“, као што се великом делу његових песама може дати то име.

Једна таква природа као што је био Војислав Илић, у једној средини као: што је било српско друштво осамдесетих година, није могла марити за садашњост. У песми Домовина он је певао:

На гробу твоје прошлости славне Садашњост лежи распета, бледа...

И са таквим расположењем он је одвраћао очи од садашњице и повлачио се у прошлост. Један елегичар као што је он био, у она мутна времена, морао је најрадије | певати оно што је било, прошлост свога живота, оне „увеле мајске руже“ и мртву младост своју, или прошлост човечанства, „седу прошлост“, меланхолију мртвих ствари:

Не само да је љубав према прошлост изилазила из његове природе, њу је примио још у својој кући, од свога оца и песничкога учитеља Јована Илића. „Политички карактер нашега оца, прича Драгутин Ј. Илић, о је