Војислав Ј. Илић : књижевна студија

38 Јован СКЕРЛИЋ.

Неколико његових већих песама дешавају се у том легендарном добу. Он има ту херувимску поезију, он има свога Рибара, Духа, Колока, Између неба и земље, као што Гете има Фауста, Бајрон Кајина, Ламартин Пад једног анђела, Љермонтов Демона. Ако се та његова поезија не дешава у тим првим, пролетњим данима човечанства, у херувимска доба, он бежи на Исток, не на турски Исток наших старијих романтичара, који су се угледали на Платена, Даумера и Боденштета, но у далеки, прави Исток, на азијске висоравни, подножје Хималаја и свештене обале Ганга. У песми Исток, он узвикује

Хајде, о хајде, са мном, мој љупки, пролетњи цвете. На даљне, чаробне путе, у крило чуднога света! Хајдемо где палма расте и ружа и лотос цвета, Где мирне газеле џасу и рајске тичице лете

И Гангес вечито шуми...

' = Е

Он Исток воли из оних романтичарских осећања из којих су га сви романтичари певали, као земљу великих страсти, и у Колоку он вели:

Кад би мого што би хтео

Ја бих теби полетео,

Да уживам чудне сласти,

Да осетим, што осећам

У бајкама заношљивим,

Да уживам оне дражи

Даљни Исток што их има,

А моје их срце тражи... Али, то је само по изузетку. Он Исток воли са једном | извесном љубављу за декорације, за његове природне. величине и лепоте, за његову егзотичност и живописност. А моја ме мудрост мами сваког дана, Да се вратим натраг у пределе сретне, Где сребрни вали тихога Јордана Запљускују поља и обале цветне. У песми „“. ([10д ногама мојим...), тај његов ориентализам добија свој најпунији израз:

Ах, мисао моја за вама се креће, Где јесени мрачне не царује ћуд,