Војислав Ј. Илић : књижевна студија

- ВОЈИСЛАВ Ј. Или. 59

_Валуду га двори сав чаробни свет.

Мутно му је око, срце пуно студи,

А бледу је главу спустио на груди,

Баш ко бритком косом оборени цвет. Из Љермонтова, који је живео на Кавказу и тамо заволео Исток и опевао га у многобројним својим песмама, остала је Војиславу љубав за Исток и источњачки мотиви. Из Љермонтова су му такође и поједине речи: „удар судбине“, „млада Пери“, „призрак“. у

За пуно песама Војислава Илића даје се извести из

којих песама у Гербељевим антологијама происходе. Грађанска врлина, и у замисли и у многим појединостима, изишла је из песме К. Т. Риљеева Гражданскоге мужевство. Старчева шуга подсећа на „Взгладђ старца на заходицее солнце“ од И. М. Долгоруког; а Старал книга А. А. Григорјева подсећа на његову Стару књигу. Његов Тасов опроштај у главном је изишао из Баћушкове песме „Умираоши Тассљ“, а нешто из Бајрона: „Изђ жалобњ: Тасса“, и то толико да је Војислав, противно српском правопису, а према руском, задржао чак дваси у речи Тасо. Даншјел подсећа на Видњиа Валтасара, заједно са „отроком“ и „огњеним словима“. Г. Милан Ћурчин је показао колико је Халмов Камбенс утицао на Песника. Исто тако, почетак Оргије подсећа на Попово „Посланје кђ доктору Арбутноту“, а Брентанова Лора Лен на његову Лоралај.

На Реџинђ, на Бахарахђ Пре много тамних лета, Волшебница жила; Где Рајне трепери сјај, Красоп свосЊ чудесном Где тихи Бахарах цвета, Сердца кљ себђ влекла. — Живљаше Лора Лај. И многихђ погубила, Тајнама њених чари, Унти лобви сђтен Очаран беше тад, Нелљала тому ужђ бело, Многи калуђер стари Кто разђ увлекел еп. И многи војник млад.

Има трагова из П.М. Ковалевског, П. И. Козлова, И. М. Долгрукова, и других. Негде, у целој једној песми, то је по једна реченица из кога песника. Тако, у песми Сумња,

— овај- стих: