Војислав Ј. Илић : књижевна студија

60 Јован СКЕРЛИЋ.

Искрено верује да у тихој ноћи

То сам Господ иде преко мирних гора. подсећа на један стих из Ајхендорфове песме Ночниљме голоса:

Господ идетђ по ветеамђ горђ, И епаши крап благословллетђ.

Пушкинова песма Е% М. А. Г-об има почетак „Умолкну скоро л“, а Војислављева Елегија : „Престађу и ја скоро“. Могао би се навести још приличан број таквих утицаја и позајмица, и то боље но ишта доказује да му мислени, унутрашњи живот није био особито развијен, да му је машта било оскудна, и да је Његова инвенција доста слаба. Извесно је да му то одузима од вредности коју би имао када би се за све што је написао могло рећи да припада само њему. Али на страну схватање да је оригиналност код песника врло ретка биљка, и да су баш песници које је Војислав имитовао били такође имитатори, да код Пушкина има доста Гретриа и још више Бајрона, а код Љермонтова много Пушкина. Но када се изблиза испитају и упореде песме страних песника које су га надахњавале и песме које је под тим утицајима испевао, види се да су позајмице више формалне, да је песник увек уносио свога, и да те његове, по замисли мало оригиналне, песме често стоје над својим узорима. Врло често он позајми само идеју, задржавши само две или три појединости; каткада узме само први стих, а остало све развије по своме; само у изузетним случајевима позајмице се своде на читаве строфе. Али, ако је његова Машта била слаба, ако је готово редовно морао позајмљивати идеју, ипак је он уносио толико свога, толико талента, да је често премашао своје узоре. Штпанска посла, На дну реке, Песник не заостају за песмама из којих су произишле. Значај тих позајмица не треба преувеличавати. Оне доказују у исти мах и његову слабу инвенцију и оскудну машту, али у исти мах и његово | мајсторско владање стихом и велики поетски талеђат