Војислав Ј. Илић : књижевна студија

-09 Јован СКЕРЛИЋ.

селу; Јован Дучић се из основа променио под великим утицајем модерних песника француских, и он и један нов песник, Милан Ракић, који никада није био под утицајем Војислава, окренули су данашњу српску поезију на сасвим другу страну, уневши и друга осећања, и други језик, и друге процедуре у писању. 5

Данас се критички може гледати на целу поезију Војислава Илића и видети њене и добре и слабе стране. Данас је јасно да је Војиславу у првом раду оскудевала она велика, стваралачка оригиналност, која је прва одлика великих песника, да његова машта није била довољно развијена, да способност за инвенцију није била на висини његових осталих песничких способности, и да је зато стојао под сувише великим утицајима песника које је читао, и позајмљивао од њих не само осећања и предмете писања, но и песничке етипете, и песнички речник, каткада целе реченице и строфе. Поред свију филозофских елемената које његова поезија садржи, и ако често чини утисак рефлексивне поезије каква се гајила у ХМШ веку у Европи и око 1840 године у нас ипак она, извесно, није довољно мислена. Мисли у њој су она поетска општа места, која су развијали сви песници, без ичега оригиналнијег и новијега, и оно што код њега · изгледа на опажање није друго до утисак, у најбољем случају контемплација. Његов таленат је нешто и сувише · формалистички, цела његова поезија има често вербалан карактер, и, на крају крајева, своди се на одабраност речи, јачину ритма и лепоту стихова, без јачих осећања и дубљих мисли, са неком малокрвном лепотом облика, која подсећа на оно Хајнеово „цвеће без мириса“, на. „оне хладне трезвене лале што нас из својих порцеланских саксија онако порцелански гледају“. Његова поезија има нечега увелог, угашеног и укоченог, готово студеног, лепоту воштаних фигура у музејима. Она има извесну. једноликост, која чини утисак у једној или две песме, али која замара у великом низу песама, у оним издуженим и мртвим стиховима, са једним истим предметима, и