Војислав Ј. Илић : књижевна студија

64 Јован СКЕРЛИЋ.

„лучетом белим“ или „цуром бајном“, и једног прилично узаног и наивног патриотизма, Војислав Илић уводи поезију опште човечанских осећања и болова, даје целу скалу људских страсти, цео живот човечанства, чини нашу поезију широм и већма човечанском. На тај начин, наша поезија је добила у ширини и универсалности, и од једне ниже и локалне поезије приближила се ка великој човечанској поезији.

У погледу облика, за Војислава Илића се може рећи оно што је Бјељински рекао за Пушкина: „До: Пушкина | смо имали песника, али не имађасмо ниједног песника / уметника...“ Васпитан за песника уметника, са урођеним јаким осећањем лепоте, Војислав Илић је много учинио за савршенство наше песничке форме, за богаћење на: шега песничкога језика, за подизање нашег певања на ступањ чисте уметности, више но и један песник до њега, У целој нашој поезији нема већега скока и напретка но што је онај који је учињен око 1880 године, када је место оне овештале, поабане; вулгарне поезије у којој се тада певало, он запевао сасвим другим звуцима. У времену када је под утицајем утилитаристичких начела од 1870 године одрицана не уметност, као што се обично мисли, но уметност која поглавиту пажњу обраћа на савршен: ство спољног облика, он је започео поезију складну, углађену, отмену, грациозну, показао у њој сву гипкост и музикалност, тако усавршљивог српског језика, који у његовим песмама изгледа као створен за поезију. Од егова доба почиње оно нагло усавршавање и богаћење нашег песничкога језика, и у томе погледу његове заслуге за нашу поезију исте су које и Лазе К. Лазаревића за нашу приповетку: и један и други, који се својим песмама и приповеткама јављају исте, 1879, године, значе уношење писмености и литературе у нашу песму и приповетку. -

Пишући о Војиславу Илићу, наши критичари су се преварили, тврдећи да његова поезија неће имати читалаца. Љубомир Недић је тврдио да је његова поезија