Време, 17. 07. 1926., стр. 4

Страна 4

Субога, Ј7. јуда 1

НА ПУТУ ЗА ПАЛЕСТИНУ

Од Солуна до Јафе на бољшевичком броду „Чичерину' КокАо Је лонлшње стан.е у РусиЈи

Укрцаол смо се на бољшевпч ку лађу еЧичерин*, која путује правцем Со.тун—Пиреј—Јафа. Лађа као нешто заразно, кужно. Не прнмају је нп на једној обалп, већ се пз далека днмн н лепрша своју као крв првену н.тп сц крвп поцрвенелу заставг.

Чдчернн «Чпчерннз> је тежак око 3000 тсна. Чнстота је у њему средња. Испуњавају га Јеврејн, псел>еннцп нз Црвене Русије. II зато ннје чудно, пгго је од 350 путнпЕа само десеторо њнх друге народностп: Грка, Италнјана. У самој лађп нема нпчег комуннстнчког сем мрког лпка Чичериновог, који је заменно многобројне пконе н кандила, којнма су бнле нспуњене предратне руске лађе. Док је у пристаништу, у њој влада ред. Сваки је на своме месту, по класама, према купљеној картн. А кад је лађа кренула, све се то помешало, трећа класа је ушла у прву а прва потпснута у трећу. КАКО ЈЕ У РУСИЈИ Ја сам се ппндрузаго једној групн младих Јевреја, којн су живо разговарали о Палестини, о препорођају своје нације и о Русији. Брзо сам се спрнјатељио с једним младнм човеком, студентом филозофије, коме је требало још две године, па да заврпш факултет. Сада као обичнн радник путује у Палеотнну. На моје пнтање, како је данас стање у Русији, може ли ми дати какве податке, радо се олазвао н почео: — Питате како је у Русији? — Никако! Због тога у последње време чине велике препреке свакоме ко жели да се исели. Помнслпте, тек после три месеца трчкарања једва сам добио овај пасош. За њега сам морао платпти 40 фунти стерлпнга. А да ли је народ задовољан? —0 задовољству не може бити говора. Тамо подмукло ври! Полнтпчка атмосфера је загушљива. Трговина је у рукдма странаца, којн експлоатишу Русију. У рукама Руса су само ситна трговачка предузећа. Па и ти су послови ризични, опасни, јер управна власт строго пази да се ко од њих не обогатн..Дозна ли се пак за имућније стање ког трговпа, њему поред конфискацнје пмања предстојп Сибир. Али, зато се са странцима ноступа с респектом; онп имају стободне руке. Народ је подељен по класама. 0 некој равноправности нема ни помена, све је то илузија, варка... Они, који Јгмају втаст, то су грађани првог реда. После тога долазе странцн, а за њпма верне прнсталице бољшевизма. А Мулшк? Народ? — Што се тиче мужика, нарола, он је у ужем кругу, утучен, белан и све се нада... А како је стање Јевреја у Русији, особито кад доста њих заузнмају важне положаје? — Па погледајте овај бедли свет, који ваљда ие бежи из зем л>е од лоброте. И тада ми пока: >а једну гомилу од двадесетак јеврејских поро.тица из Одесе и лругих крајева, које лежаху на палуби у својим дроњцима. — Видите, овај је народ све што је имао продао да би само могао добити пасош и спасао голу душ.у. По том ми показа прстом једног старца, са дугачком проседом брадом. — бвај је човек био т]»говац, а сада је пуки си^омах. Једнно

| што постоји, што напредује данас у бољшевнчкој Руспјн, то је разврат, од кога прети опасност целом човечаеству, ако ускоро не престане. Девојке, дечацн од својпх 14 годкна, немају стида нн од родптелА и никога не поппују. П све то нде рапндно, аутоматскп. Све се то кварн. О некаквом моралу нема нн речи. А Јевреји, госшшрп режпма, које мп споменусте, онп су најгорп за саме Јевреје, горп и од најгорих антпсемптиста за вре ме царпстнчке Русије. Онн су пренебрегли нацнју, веру п немају ничег заједннчког са ЈевреЈством. Онп су данас тп, којн нас, Јевреје, највише прогањају. НА ПАЛУБИ «ЧИЧЕРИНА» Хор, који је на палуби, у првом вечерњем сутону, почео певатн јеврејске песме, прекинуо нас је у разговору. П мп смо му се придружилн, посматрајућп како се наш «Чичерин» бори са таласима, док је звездано плаво небо изгледало као да се смеје над овом пшроком морском пучнном без краја н дна. А кад је настала дубока ноћ, пмалн смо прану бољшевпчку Русију У минијатури, посматрајућн по клупама правп Содом од матроза н девојака, које је «Чнчернн» носно, праћен јевреЈском песмом народа, који се днже на нов живот н са пуно наде и жудње полазн у стару и нову — Домају. После вожње од 36 чаоова ми смо стигли у Пнреј, прву и последњу станицу за Палесшну. ПУТ У ПАЛЕСТИНУ У Пиреју је наш «Чичерин» остао неколико часова, док је истоварио робу и прилшо нову за Палестину и Малу Азију. Пристаниште је луно великих и малих лађа из свију земал>а. Са мојим сапутником и још иеколико путника сишли смо с лађе да би набавили потребне намирнице и разгле дали варош, која се шири на обали морској. Пиреј данас броји око 200.000 становника. Да се није мало проширио подигнутим баракама поред железничке станице, у којима су смештени исе.г»еницн из Мале Азије, рекао бих да је проспавао последњих петнаест година. СаобраКај је у њему врло жив, али ипак трговине су празне. Улице су пр.Ђаве, испуњене мирисом стане рибе као и у свима грчким варошима. На тесним тротоарима пред трговачким радњама сафађене су бараке са ситничарском робом. У једним се продају бројанице, наочари у бојама, чарапе, мараме; у другима воНе, поврће. У пролазу кроз улице сретамо пуна кола краставаца, а на сваком кораку облећу око нас дечаци, нудећи бучно своЈе ус^уге за бакшиш. Као на Оријенту. Пошто смо се снабдели потребним намирницама за три дана и прошетали по вароши, вратили смо се на лађу, која је тачно у 4 по подне кренула пут Палестине. После три дана лепе вожње, једног мрачног јутра, стигосмо у Јафу. Палестина још нема пристаништа са кејом, због чега се наша лађа морала укотвити на пучини, далеко од самог пристаништа. Чим је лађа стала, око ње се окупило око педесет чамаца са возарима, који су нервозно чекали да се заврши лекарски преглед и преглед пасоша, да би превезли путнике. ОпкољавајуНи лађу, они су се гласно свађали на звучном арапском језику. А кад је наш «Чичерин» подигао своју жуту заставу, сви су почели да нуде своје услуге на јеврејском језику: «Бабакаша адани, цира, цира!... У сред те граје и вике на лађу су стигли један полицијски чиновник са два представника ционистичке организације, ради пријема путника. Преглед је био убрзо готов и ми, ослобођени даљих брига око пртљага, сишли смо у чамце, којима су веслали по четири веслача, и по познатом јафином узбурканом мору, преко валова и морских каменитих гребена, уз побожне песме наших арапских веслача, ступили смо са пуно среће и наде на обеНану земљу Израиља... Прво смо морали проћи кроз пелику дворану царинарнице, у којОј су сви чиновници говорили јеврејски, По том код лекаеа. Тде-

бало је примати инјекције против тифуса и пелцовати се против богиња. Задигнутим рукавом чекало се више од сата, на ред. Међу путницима било је доста њих, нарочито стараца, који се у свом животу никад нису пелцовали. Они су са зебњом очекивали тај акт, осеНајуНи га ваљда као мучилиште кроз које морају проћи да би ушли У рај, у свету земљу. Наравно, да су на њихов рачун падале разне досетке. Посте ове операције, пошли смо тесним улицама Јафе и убрзо стигли у зграду исељеничке управе Ционистичке Организације, где су нас чекале наше ствари. Плативши ту трошкове за чамац, носаче и друго, који су били незнатни, ми смо с примљеним купонима подигли наш пртљаг и са носачима кренули на трг, испуњен Колима и аутомобилима, кој'и превозе лутнике у нову варош «Тег Абив». \ С. Џ. Удавио се у Брегалннци Штип, 16. јула. — Јуче по подне, док се купао * у Брегалници Благоје, син Тодора Зиговића, ученик трећег разреда гимназије. удавио се. Тодор Зиговић је један од најугледнијих грађана зароши Штипа, а како му је син био јединац, у вароши је овај несреНни случај изазвао велико саучешНе. (Време).

Енглеснн војни аташе у Атнин попутовао у Снопље Скопље, 16- јула. — СиноН је из Атине допутовао у Скопље енглески војни аташе. (Време).

ХАЈЈУЧИЈА У ВУГАРСКОЈ Разбојничка чета ослобађа ухваИеног јатана Софија, 16. јула. — Јављају из Плевне да је полидијв у срезу тројанском два дана водила борбу са разбојншџша из чете чувеног бандита Васшшја Поиова »Хероја« и у обе борбе полндија је претрпела губнтке, а разбојнлцн су умакли. На дан 12. ов. мес. неколико поллцијских стражара наишли су на траговб двојице разбојника из чете Василнја Попова. Разбојнндн су били скривенн у селу Гора^Железа у срезу тројанском код свога јатака Доче Петрова. Стражарп су почелн да претресају кошару у куКи Петровљевој и одједном нанђу на два разбојлпка који отворе ватру на Н.ИХ. У тој борби један стражар из плевал.ског окружног начелства био је убијен док су разбојници побеглиЗа време борбе јатак Дочо Пе тров и његова жена побеглн су, п сгражари гонећи разбојннке успели су ово двоје да угвате код села Турскп Извор. Сутра дан 13. о. м. три стражара повела су јатака и љегову жену за Плевну да пх тамо предаду власти, али између Турског Извора и села Лесп нападне нх из заседе седам разбојннка којима је иа челу бпо сам Василнје »Херој« н разбојншш убију једног стражара а другог раве. Прп томе препаду разбојнпци су успели да ослободе Дочу Петрова док је онај трекп стражар којп је остао иеповређен спасао се водећп са собом јатакову жену коју је предао властима те су је ухапсплн- (Време)

Да ли су и Мађари одговорни за рат? Поводом Тедле расправе графа Павла Телекиа Недавно је изашла распраза од I ненаду широм Европе». Томе је графа Павла Телекија,

негда угарског министра председника, и мађарског научника. У тој расправи покушава граф Телеки, да докаже, да за светски рат Мађари не носе никакву одговорност, а као доказ томе, тврди граф Телеки, да Мађари никада -нису утицали на спољну политику монархије, но да се цео политички живот Мађара кретао у границама унутарње политике, и питању решавања односа према АустрИји. Правац спољној политици — тврди граф Телеки — давала је Аустрија, а тај правац никада није био мађарски. Из расправе графа ТелекиЈ*а могло би се закључити, да Мађари нису били ни за анексију Босне и Херцеговине. Истина, Мађари у делегацијама нису устали против анексије, али, по графу, није се онда ни могло, ни смело, устати против свршеног чина, који је изведен као династичан. Дакле, по графу Телекију, ако је светски рат уследио и због анексије Босне и Херцеговине, онда Мађари не носе никакву одговорност. Међутим, и сами су се Мађари одушевљавали за анексију Босне и Херцеговине и то баш у угарском сабору, што ћемо и доказати, па разуме се, да онда и Мађари сносе одговорност за рат. Разуме се, да Србија и Црна Гора нису могле признати анксију, и била је због тога велика узрујаност код европских велесила, јер је била бојазан, да се може доћи до рата између Аустро-Угарске и Србије и Црне Горе, који би могао изазвати велике европске заплете и европски рат. Србија у својим нотама аустријској влади није признала анексију као свршен чин, него је изјавила, да она поверава решење спора између ње и Аустро-Угарске* веЈесиЈама које би на међународној конференцији имале решити тај спор. То је дало повода, да је Др. Мих. ПолитДесанчић у Угарском сабору у том питању, у питању анексије, упутио интерпелацију на министра председника д-ра Александра Векерла, коју је пропратио једним значајним говором, против кога су Мађари посланици јако негодовали, па и сам председник сабора. Др. Полип у сво.ме говору признаје, да је узрок запетом одношају између Србије и монархије, анексија Босне и Херцеговине, која је «п^оуз^окрвала не угодну. уз-

узрок што је министарство спољних послова, пошло са неких претпоставки. Као прва претпоставка је била та, што је министарство спољних послова мислило, да ће се анексија сматрати, као приватна ствар монархије, али се силе потписнице берлинског уговора нису задовољиле таки.м тумачењем. «Друга претпоставка — наставља Полит — била је та, да се права Србије и Црне Горе, као слабих држава, могу забашурити. Гаврило Угрон виче: Србија нема никаква прзва! Каква права има Србија? Нема она иикаква права! Како се у Угарском сабору сме говорити тако којешта? Председник: Наредићу да ми се поднесу стенографске белешке, па ако видим, да је господин посланик рекао таково што, што се коси са пословником или са нашим законима, онда ћу поступити према пословнику». Полит даље наводи, да су Мађари пре тридесет година били про тив окупације Босне и Херцеговине, а данас су за анексиЈу. Гаврило Угрон: Наравна ствар! Аји је сала не пуштамо из руку! При завршетку говора чиТа Полит своју интерпелацију упућену г. министру-председнику у ствари међународне конференције, која је означена у окружници српске владе. Кад је Полит читао 2. тачку своје интерпелације, која гласи: «Је ли вољан господин министар-предс&дник порадити на томе, да се изравна сукоб са Србијом и да се одржи европски мир, па да наша монархија безусЈОвно усвоји састанак европске међународне конференциЈ *е..» подигла се граја у сабору. Угрон довикује: БезусЈовно! Како сме посЈаник у Угарском сабору тако говорити!! (Ларма). Сви Мађари посланици су били огорчени на говор и интерпелац'*ју дра Полита, а сва пештанска штампа је, бавећи се Политовом интерпелацијом, њу осудила и заузела становиште за анексију. Кад је и граф Павле Телеки мишљења да је за светски рат узрок анексија Босне и Херцеговине, онда он не може скинути одговорност са Мађара за рат, јер је и његов народ био и за анексију и за рат, као што се из горњега види. ЈОВ. 3. МЕДУРКЂ

КИНЕМАТОГРАФ Изберите који је од ових сценарија најзанимљивији! У данашњем броју уредништво Времена, настављајући сво. ју анкету, доноси филмсии сценарио једне познате и отмена београдсие даме, иоја не жели да се потпише правим именом. Она би желела да филм прикаже нако трагедија срца није у несрећној љубави но у једном вечитом неспоразуму: Жена жели да јој љубавник да пре свега своју мисао и своју душу, а човек види у њој само нокетуи играчку. И друга два сценарија такође се баве проблемом љубави. У једном човек саи ствара свог идола, да га овај затим упропасти својом новом судбином; у другом је фатални суноб страсти.

XIV НДДА БИ ЉУДИ ЗНАЛИ ШТА ЖЕНА ХОЂЕ! Јунакиња филма је млада симпатичиа удовица, чији је муж био инжињер и погинуо у рату. Васпитана иа страни дуго година, живећи и са мужем у Немачној, не може да се навикне на свет у иоме треба да живи после смрти мужевљеве. осећа се незадовољна и увиђа да никада неће бити срећна у околини у којој се налази. Да би дала одушка своме болу посвећује се кући и васпитању своје ћерчице. Али њен живи темпераменат јој неда мира и она се решава да тражи човека који ће је разумети и бити јој добар пријатељ. Најзад из свога повученог живота. одаје се проводу; свуда је срећу мушкарци и удварају јој се. јер је млада и симпатична, ипак јој сс ни један не свиђа пошто у свима види само жељу за проводом и женама. Не налази пријатељство ни дубину душе за чим је жудела. Очајна, она се продубљује у себе и у свој карактер; осуђује се што гледа V свет тако трагично, решава се да покуша опет да се преда осећајима, не мислећи ни на шта. Најзад наилази на човека, који изгледа да јој одговара. Проводи са њиме сво своје слободно време, навикла се на његову близину, да јој се чини да не може бити без њега. Али једнога дана осећа да је и то пријатељство непотпуно јер човек који јој је пружио право искрено пријатељство није умео изазвати и њену љу. бав, Он пак знајући њене строге погледе на морал, не усуђује се да јој каже да је љуби бојећи се да је неби тзко увредио и изгубио. И они се оазипазе разочарани и преварени у својим надама и поред свега тога што им је изгледало да су се већ разумели. ЗЕРА, XV ИДОЛ К0ЈИ УБИЈА Доктор Холм, вредан испитивач медецинске науке, упознао се приликом свог боравка у бањи са аНином?, јсдном сиромашном продавачицом цвећа. коју. ни по свом повратну из бање не може никако заборавити. Одлучио да је мора учинити срећном, и ако му његова озбиљна савест ову нову 1 ћуд приказује као глупост. Његов труд и брига довели су «Нину» у је_| дан пансион, где је добила право сбразовање. И својој првој одлуци всран, дошло је до тога, да се он нашао после неколико година у. загрљају мале продавачице. ко]а му је већ супруга. Њен глас, чист нао звук најчистијих звона. пружа му увек осећаје задовољотва... њена слика га учвршћује у верностИ и сада жели само да ради ње постлне славан. Небројени дани и ноћи нспрекидног труда доводе сав његов посао нрају. његов проналазак, серум, но|е треба да многима придонесе спас, у_ скоро треба да буде готов и онда опет да се са свом љубављу посвети својој жени. Али је то већ сувише доцкан. јер она. која га је више пута. од суза угушеним гласом, молила, да ост.ане само њен. иришом га једног дана иапусти. са једним његовим пријатсљем. Овај огромно богати човек. на нрају пропада у коцки и свршава самоубиством. Сада наступају за сНину» тешки дани. постепено пада и напослет. ку се под туђим именом, непозната, нађе у некој јавној кући. Опасност, од које је њу у своје време спасао њен муж, најзад је овде стигла. У бознадном стању долази у болницу. Једина нада је код лекара још нови серум др. Холма. и ако овај још није опробан. Дани и недеље пролазе и стање сНинино», се захваљујући серуму зиатно побољшало. По нарочитој вољи др. Холма његов препарат ће добити име оно-

га. који буде први његовом употдебом излечен. Усхићен оваквим успехом. отрчи др. Холм, да би се о резултату осведочио и нађе «Нину» баш у очи н>>ног изласка из болнице. Лице |о| је по њеној жељи покривено. да је он не би могао познати. Прелазећи преко свога успеха он осећа само искрено са. учешће према болесници; немир и радозналост га савлађује; њено бело те. ло прострто пред њим и златна плава коса, одузимају му памот, Само. саслу. ша честитања лекара и већ нагло скида застор са њеног лица. Запоепашћен упознаје своју жену, ноја му јв срећу упропастипа. Ван себе јури створеноме прозору и баца се са њега у море. Ово га одвлачи у вечиту тишину таласа на беснрајно дно своје душе. БОРИВОЈ ПЛЕВШИЋ. Беогдад. XVI САТАНСКА КРВ Гроф Норберт упознао се приличом једие шетње случајно са лепом циган. ком Аранком, која му од тад кришом долази, Јожи. њен драган, познавш« Норбертове намеро. одлучио се, да га у освети и љубомори уништи, Али у тајанственоме сукобу са њим сгм Јожи наће смрт. Због овога случаја, ноји јо јавности непознат, отпутује Норберт незнано нуда. Аранка, пуна жачости и бола тражи га, јер зна. да је само његовом кривицом изгубила драгана. Соћа се лепих часова. проведених са Норбертом, ипак једне тихе ноћи одлази кришом у његов дворац и узимг из тајне фијоке драгоцени пооодични накит. То беше њена освета а исговре. мено и помоћ њеном детету. којв је скоро родила. Узалуд тражи Нооб?от Аранну, пошто се био вратио чући нз оскову добивеног извештаја о изврше ној крађи. Тужно и болне године после смрти Јожине су прошле. Аранкино детв крунисано је ретком обдареношћу. И тако |е дошао његов велики дан. Ње. гово дело, слина унрашава изложбу коју посећују задивљони гости. Међ њима био је и гроф Норберт са ћсрко« Белом, за коју већ одавно замишља, дз је да уметнику. Слава њеног детета допре чак и до Аранке; када му похита жалисно је изненађена. Ш то у јгдној слици свог сина упознајв портр|т .о. говог 'будућег таста, грофа НообЈрта. који јо'| се већ по други пут испр -зчава у животу. Из материног говора сазнаје син ко је тај човек, чију је слику израдио. Ван себе доточи Аранка на сгиI ци и цепа је. окренувши ее спази и са1 мог грофа Норберта како пволззи сзнрнвоном стазом кроз врт. Са ножон V руци, месечином осветљена појавлује се пред Норбертом. Узбуђен тера Норберт Аранку од себе, што ову јеш више разгњеви. Један снажан, чепрсдвиђен. лукав ударац ножем у Норбертове груди — и он се сруши мртав. Тада за увек напусти Аранка оаај нрај и свог сина, чија је судбина њојзи толико рана задала. Бела која је ускоро требала да буде невеста уметни. кова. везана грехом очевим, за свога веренина је изгубљена — али овај V њој налази сада своју сестру. МАРИОН 17.

Познато је да најбољу ЦИГЛУ м ЦРЕД фалцован и обични (Бибер) пронзводи УДЕОНИЧКД ЗЛДРУГД КРШ МИЛШ 6Ц. 90. Тел. 16-00 Телефоп Инглане 19-30.

(Наставак са друге стране) диферентно шта сте вп о мени мпслллн јер вн нисте човек који ће ићи другои то да саоцртава. У то сам била нарочито убеђена када сте ми реклн да сте готови да уништите ваш рукопис. Питала сам се шта се то ве мене тнче. Па ипак било ми је тешко јер оно што сте вн веровали, то нпје бпло тачно. Сасвим мирно, она је погледала Трента у очи али није на н>ему приметила никакво узбуђење. — Од како сам вас упознао, рекао је он, ја сам престао да верујем оно што сам за тренутак веровао. — Хвала вам, рекла је г-ђа Мандерсон поцрвенивши. Али одмах је додала тихим гласом играјуНи се са једном рукавицом: — Хоћу да знате истину. Нисам знала да ћу вас понова видети. Али сам знала да ако се то деси нећу моћи а да вам не говорим о свему томе. Надала сам се да ми то неће бити веома тешко јер сте ви човек који разуме ствари. А затим, једној удатој жени није тешко да говори о таквим стварима када је потребно. Али, ми смо се видели и од једном је изишло да наилазим на тешкоће да говорим о тој афери, и то због вас. ј О%

— Не знам, или боље рећи зна>\ врло добро. Видите ви сте се увек према мени понашали као да ннкад нисте имали ни нај.мање сумње односно мене. Ја сам очекивала да ћете ме опет погледати оштро и строго као некад у оној вили. СеНате ли се? Али, у место тога, ви сте се понашали као и сви остали моји пријатељи. Били сте врло љубазни. Када смо се растали после опере, ја сам се питала да ли сте ме заиста познали. Трент није могао а да се не насмеје. Г-ђа Мандерсон се тако))е смејала. — Верујте да је тако, рекао је. Не сећам се да ли сте у опште тог вечера изговорили моје нме. Други пут кад смо се врдели то сте учинили. Неколико пута, у току тих дана, решавала сам се да говорим са вама али ми је све изгледало да ви то неНете хтети, да Нете скренути разговор. Нисам ли била у праву? Реците. Трент је потврдио једним гестом. — А зашто? рекла је она. Трент је ћутао. — Дакле, ја ћу вам рећи све што имам да вам кажем, а после, иадам се да ћете ми објаснити зашто сте ми*тако отежали ту дужност. С Наставиће сеА .