Време, 17. 01. 1931., стр. 5

Субога, 17. јануара 1931'.

Гтр^на 5

СГБЕЊЕ У ПОЖАРВВЦУ Саслушавање нових сведона

ТТоиса.рвваи, 16. јан^ара. — П->сле гвдесетодневног суђења Хајдуциш., помагалима и јатаинма, Пожаревачки првостепеии суд није још завршно овај велики претрес. Миогоброј. нн сведошн, шјн су се раннје поја>вили а ое.гсч тога и аовн, кхујо Суд у то»у претреса позива. коче ток претреса Данас је већ треки дан вако се иоггитују сведоцн по делу разбојтгштва и убнства еод Трговачке 6ан»е. Први је иопптан као сведок Мнлород Црнославсш, брат убнјепог стра жа)ра Јотге Цраосољан^ког. Мтглорад сведочи, да је његов брагг нмао коц себе јадан никлентт сат и још иеке оитииие. али ни једиа од тих ствари лије иађеиа код оптЈ жеиих лри тгретреау. Дроти овеаок, жоип >-бијеног Црпоселлиског, Л?посова, видела је како су поред њене к>-ће пролазнли неки људи у дгруштву Влајка ИлггНа и ба рггарива-тн су у њепе прозоре, па тпта је оиа обратила пажњу св>ме мужу Јоцн ати је он одмахлуо (рг,ком. Сећају+ги се на трагнчпу погибЈгју свога иоквсапљеиог >гужа, оведок н Гфиватни тужачац гуше се у су8в ма. — Ја пе оиалг. пи на кот-а се тудаим. влги сам В.лајка И.тића те ноћи уочи Нове године виаела са још некггм нелтознгтим л»удн!ма да пролазе поред -\гоје »уће. — Је ли, Влатко, јеои лч! ти пртаото порад Лепосавиие кућс и с огме? — Јесем, пролазпо сам, али то шгје бвло тааа. већ раније. Шглајте сведока када је то било. Ја сам пполазето поред њеие куће са некпм Десићем. који је тражио стап. — Твда, уотп Нове године^ одговара сведок Лепосава. Тога се добро сећам. Као ^ведок се пшјавл.у]е п опту»ена Јелеиа, ванбратна жеиа оптуженог Влајка Илкћа. Оптужену Јелену Оуд је двапута пуштао као невииу и данас се она братг из слободе. Она треба да сведспи о секирп. иа којој су нађене длаке од косе \-бијер>чг сгпражаЈра Црносел»ажмгог. Т>- екиру је иследна в.тзст нашла на дрвл.аиику оптужене Јелене. али сведок Јелена то не прпзнаје, јер ве_ ш да је од иапада на банку до садп протекло три тодине. Пошто се од сведока тпгко Епше внје јавзо Суд је лозвао као сведока и одацију суда Божу Мила,тори)ћа јер св н он иојааљује као сведок из одбраие. За тренутак одаџи^ напушта своје ^гесто и стаје пред плротни сто, са рукама у џеповтгма. па затим чека питап.а. — Шта тн знаш, Мнлатовпћу? — Зиам да сам уочи Мб. Нове годиие затекао оптуженога Ивана Вујитшћа у кафанп Плуг. Иван је био у напитом стању. — Како у напитом стању? Је ли ваплнтао језиком и тетурао се? — Заплитао је језиком и био је близу да почне да се тетура. — Даклв, бпо је добро пнЈаш, закл>учујв судија. — Јвсте. — Коливо је било оати кад си ти ушао у кафаиу? — Једанаест и десет, соћам се добро, јер увек гледам у сат због службр. По загвршеном сведочењу одаџнза Божа вр >аћа се еа својв место код врата. Сведок јв и чувар сштул:ених, Станојв Оганојевлћ, жандармернјови поднаредоик. Он седи на клуип иза оптужеШ1Х и кала га суднја прозива

Трагичан завршетак дочека Нове

годинс у Косовској Митровиии

Да стане иред поротнц сто, предаје пушку свом друг^' жандарму и прилази суднјаЈма. Подиаредннк Стано)е бно је на службн и а железнич1сој сташгцц у Ножаревцу, када је нзвршеио |ра ;*боЈ!гнштво иш Т |р1Х »вачку ба>нку. Он јо онда ондео иа станлпш оптуженог Влајка Или^-а да мери некв саидуке, а затим 1а је видео када се попео на воз и отпутовао за Београд. На поподневгаом претресу паставл>ено јв иопитивагБе сведока. Првн јв нспитан Славко Милатовнћ. Славко долаои у робијашком оделу јер је осуђен иа 4 годнне робнјо због крађа. Он јв са аптуисеиим Ннлуолом I олубовићем бно уочи Нове годнне у ка<|к!1ни Вардар и копкао се. — До колшсо си остао у кафанн? — До пола 12, па сам опипао ,кући, јер маг јв била навечер. — Шта ти је казала жена када ти талсо доцкан долазиш кући? — Она мо је гантала, алн јој то мало вредн. ЈКена мора да ћутн. Друпи сведок Ннкола Јовановић уочи Новз годиие шеткао об по ордашњим кафна^ма са оптуженчим IIвалам Вујичићем н тек у кафани >Нмперијал г чуо је за убитво стражара код Трговачкв банке. Јавл»а се олтужени Иваи: Господо судије, тај сведок Никола био је у затвору 33 дана, јер је и на њега пала сумња да је учествовао у разбојништву. — Ти имаш да ћутиш, тебе не пнтају наређује му претседавајући. Сведок Никола затим изјавл>ује да је са оптуженнм Иваном Вујичићем и осталим свето.м ншао да види убијене стражаре и изнету касу, Друго ништа не зна. Као сведок јавља се и кафеџија каФане «Балкан», код кога су долазили оптужени цигани, Чедо.мир Јанковић, кога су цигани позвали као сведока.' Он не може данас да утврди тачно време када је долазио у његову кафану оптужени Никола Голубовић. јер је, вели, било то пре три године. — А да ли је долазио још ко у твоју кафану? — Долазили су цигани. И овај Штрнковани је долазио! — Јест, јавл>а се Штриковани. Ја сам у његовој кафанн купио пикавце. И ћемане сам тамо оставио у залог... Сведок Илија Савић утврдио је алибн оптуженог Влајка Илића кога је видео на железничкој станици којом му је приликом Влајко рекао да путује за Београд. (Време).

Самоубиство артилеријског потпоручника Сретеиа Вуловића

Косовска Митровица. 16. ја нуара. — У Митровици је извршио самоубиство артилеријски погпоручннк Сретен Вуловић из Крагујевачке Поскурице. Нова годнна је и овде дочекана у пријатном расположењу. У Официрском дому приређена је седељка, у којој је учествовало цело отмено грађанство вароши. У поноћ, када су се погасиле сијалице, потпоручник ВуловиН играо је са г-цом Васиљевић, наставницом Приштин ске гимназије. Више у шали него у збиљи, потпоручник Вуловић је рекао: — Ред је да се пољубимо у овоме мраку између две године. Такав је овде обичај. Г-ца Васиљевић толико се увредила да га је напустила и потражила генерала Костића, команданта места и пожалила му се, а јуче је и отац г-цеТЗа-

сиљевић посетио команданта л\еста генерала г. Костића и такође се пожалио на Вуловића. Командант места позвао је потпоручника Вуловића и прекорио га је због оваквог понашања. Овај прекор толико је дирнуо младог потпоручника да је без речи отишао у свој стан, дохватио револвер и једним метком у чело на месту се убио. Огроман број грађана из Косовске Митровице испратио је гело пок. Вудовића

Занон о лекарчма ГБегово Величанство Краљ, | на предлог г. Министра социјалне политике и народногздра вља, а по саслушању г. Претседника Министарског савета, прописао је и прогласио Закон о лекарима. (А. А.)

,-4%гј_ ИЕ

1 1ч 1С|и>.

НА1ТРБДАК ЈУЛаГЕ СРБИЈК ШтЕкље је такс$>е добило модерни водоеод Праштшиа, 14. јигуара. — Од, оор <.Кнвпшће Љ)тбж1Рг. вма лНЈтшљу на Косову заауи:Лину %Да\г мнлосрђа« и цркву, храм св. Архан|у ла Мтаапла II шццјативом зххшођа одбора ј^негиње Љубхгце ц на згатбу опЦ јтлнског одбора Мишгстарство пол>опЈ1цвреде и вода и МиннСгарство н-ародног здр&вља отворнлн оу иедавно (потребне кредите л Штитмље је салг оа колоинјом ШтровиНа добнло во довод Ј :ојн је већ освећен и предат зга унотребу. Прилшжом сс-Еећења, бнла је лриређена велгка св-^аност којој је прису•твовао ве-инкзг број ^глеоЈШсх ллчности, као н лретстаБник владе. (Време)

У Енглеској је завладала епидемија ипфлуенције Лондои, 16. јануара. —«У целој Еиглеској завладала је тешка епидемија иифлуеције тако, да су све болииие пуне. Срећом, овога пута епидемија је лакше природе, и болест траје само краће време. Број умрлих од иифлуенције у већим градовима удвостручио се у последњим недел>ама. Л1исли се да дуготрајна и густа магла утиче на органе за дисање тако, да они постају мање отпорни према клицама инфлуенције. (Време). Један мађарски офииир осуђен на смрт за убиство свог супарника Бутимтешта, 16. јануара. Врховви војни суд у Будимшештн осудио је далас на омрт вв шбл-вг каетета на^ Андреја Пвн-

тера оато пгго је из љубоморе убио мајора Њшол.у Китпа, рана ј*тг првог мул;а овоје л;ене. Врховни је суд тардаући ову казну гароменио кашгу којом је Пгантер га.ж!љен од стране ви;кег војнсч' суда ко)и га је првобитно био осудио да 10 година затвора. (А. А.)

Испити на правном факултету у Београду Пријаве за лспите ла Правном факултету у Бесград за фе<5руарски исггатни рок 1530-3(1 школске године (примаће се у Декаиату Правког фвкултета 22, 23 и 21. јануара ове године. Право на полагање испнта у лвоч нсј 1 ипн >м року нмајл' само учензди којн су првн нут на Правни факултет уписалн у месецу марту и сви ученици којн имају дв полажу последњо две грудв наука.

СУБЕЊЕ У ЧАЧКУ

Оптужени и сведоци из Вирова

Чачак, 16 јлнуара. — Данас пре' подне наставл>ено је иопипгеање опгуженнх И-Ј Вирова. Оптужена Радулг ка на сунрот нсклза датог код поллције сада порпче и каже да ни„'е саучесн (гца у томе злочину. Код покојнаг До'р1Јвоја П' лидија је приликом уви1)1ја нашла једни букетић бо<:дл.ка. Код полицпје је Радулка признала да јв у д| г/штву оптуженв Бојане срела Добривоја и дала му то цвеће. Али данас она то одриче и каже да је то гксрепгао запнсано и да онл о томе ие зна нншта. — На сам даи каЈИ је убнјен Добрнвоје, поранила сам и опремала сам се да одем у Ариље, на неко бојење. У томе је навдпла Бојана н она ми је рекла да ће и он& у Ариље, те смо ааједно отишле. Тамо смо се задржале дуже д пред само вече вратиле омо се кући. На питање прет«едавајућег, зна лп она зашт« је Бојана тога дана ншла у Арил>е. Радулка каже да не зна. — Ништа ми иије она причала. — Јесу лн и тебе туклп т полнци)н? — пнта је дретседавајући. — Дабоме да су ме тукли, — потврћује Радулка. Мучена сам 22 дана. везгвали су ме н тако везану тералн да признам. •Затим је доведена БоЈана која ^е за време док је исиптивана Радулка била удал>ена на. сале. На пита&е претседарајућег да ли пут за Арнљв водн поред Р-"»јанине куће. Бојана одговара: — Да, пут водп поред моје кућв. Затим каже да је споменутог дана Радулка наишла поред њене куће п позвала јв да иду у Ариље нашто је она пристала. На суочењу иамеђу оптужеме БоНше и Радулкв БојаЈна призшаје да је било све оако као птго каже Радулка. а ие као пгго је она мало пре казала. — Затто ти кажеш сад једао. а после друго? — питаје прет«:еаавај\-Ј»и. Сода се слажеш са дсказом Радулке? — Г1а она )е прошла више света и више зна -но ја... одговара Бојана слежући раменима. Да.ге оаа пориме да је са Мнодралчхм (првноЈИЛа ле>ш н каже: — Ја нпсам леш преноонла са Миодрапом, а исто тако внсам нд тро!Г ноказивала, јер ннсам ии знала. У полниији Је оптуженн Дмнтар ггрпанао и то да му је Миодраг саопдггно да му мора помоћи да леш склаие диаче ће па убнтн. Зати.м говори куда је леш пошеи, ко га је ноеио и где је оставл»ен. Леш је

остављен у пгуМи званој Јанковац. Међутим он сада овај рааији исказ пориче. Затим је испитаЈн оптулини Богда.н који, ?;ао н осталн, све поргаче. Он наводи како је од батина и мучења био онеовешћен. — Мучен сам и тучен толико да нисам знао шта сам говорио, а када сам се мало прибрао, поднет ми је исказ да потпишем, а није ми претходно прочитан. Прелази се на испитавање последње оптужене Јелене. И она ништа не признаје. Наводи како је мучена последња два месеца, како су је свлачили и уводили у хладну собу само да призна. — Али ја нисам ништа признала, јер нисам ни крива. Оно што сад кажем, то је право стање. Она стално упада у реч претседавајућег речима: «То је право стање». — Ја сам на правди Бога окривљена. Ако ме суд и људи осуде, Бог ме неће осудити. — Интересантно је да је Јелена и у полицији свој исказ завршила речима: «То што сам казала јеств право стање*. Оптужена Јелена даљв наставља: — Апсанџија ми је запретио да морам да кажем право стање и ово сад што кажем јесте право стање... (у публици настаје смех). Прелазн се на испнтивање сведока. Једаа Мевдековић кажг како јој се покојни Добртвоје жално клко му оптужетги Миодраг стално претн и кеже како њих двојтша не могу заједтго живети јадан од њјсх мора да погипе.. Даље свадоп взјављује да је лсена огггуисеног втгше пута говорила како је прала своме мужу мрвав веш н како је он убпо Добрнво а. Раднћ Недељкознћ нззављузе да је Добгпгооје тога дала кааа је погннуо бпо на раду коа њега и ка мо му да мора нћи код јеапе жене тога дана- Ошишо је и 1пце се више вратно. Свадок Исајло Јовановић највите расветљава овац злсшн. Он ка-же да је Добрпвоје иогннуо на Благу Марију, — Тога дана видео сам оптуженог Мнодрага када је утпао у кућу оитуисене Бцјане' Био сам од вуће ушаљен око 10 метара. Чим је ушао у кућу зачуо се пуц&њ ревотвера. Овим је претрес завршен н иаставн7»е се сутра пре нодне, (Време)

НОВ РОМАН «ВРЕМЕНА»

Кир&а Роиан од Ани Бивонти — ([Солшио љуаа! — рекох, и б1Ши погл д ла маиу, која је гледала иреда се у оној тањнр. А онаа у шалн дојјлг — 11ш;о другд? Насг.1 неугоана тншина. Мој отац саЈбра <Лрве. А.ш мама за тренутаг. жаиже о> ш в погледа М9. У јаано модрлкастом бљгхку онвх дрвдчк зеш1.ца вндела сам..... видела сам моју срећу. А Олга је на то реша: — Да, за)11росшо те и Васлллј. Нзглеца да оу се СЕа тро>1ШД дшадворила. Влсплиј! Вапилнј! Василиј! ]1м • ш звучн Г;ао нека харфа. Кику жена Ва /ЈИ .глја! Глгћ .у грофивд Тарнова.аја! 15ику најср«КииЈ1 ж«на целе ове земље иунв <:рећ ! 11 све. све остале јадне жене на свету, које не могу бити жене Ваоалија. завндће мн. Ја Ку у њвговом наручју лроћи кро.) етвот, уохићеиа његовом лелогпм, заштићена Н ј <?говом оиагом. Кгд будом закрил. иа њооввм залрљајвм, олује ће безопаоио П1»ћи данад мене, н 1гнјв ти бол на свсгу нећу осеТИТИ. ...— Надам се да ћош изабр!-

тр ТрутЗ цкоја, добаии ш мој отац сухо. — Пли Ваонашја, — дсдаде Олга, са. бље<зком у очич 1. Ја саш скочила и загрлв.ча је. — Обећавам тн да нећу изабраии КатираноВ1гКа, — пшшем јиј, пољубившн је у њено мало уво. — Са њиме ћ ш се тн веичати. (И стварно, тако је било). Догаинем се мвјчипе рувд н осегим да рва дрхти. Опрџга моја добра мама! -Затам се прчближл!М оцу који ме ј'- <трогњм оччвма гледао. Пољубпм га у чело, и кижем му: — Оче мој, ако дселдаш да твоја Мура б.уде среКна, допусти да се уда за Васи.таја, — Ншкада! — увникву шој отад и удатиг песигецом по столу. Дуни сгартгског 0' Руркера, јлдјног нашег бесомучног претка I« 11ро»;е, којн све нас; плааш, била је ушла V Јвега. А.ти ја се ■м'*ј"м и топово га љубим. — Ако се не веигча.ч па Ваоилија, ргррћу! А ш немој бптн онај грозни 0' Рурке, јеоплапшш мдму! А.ги тата је више него и!ада ииирравао 0' Рура;еа, а мама се уплашшла. Села јв ианенаоа, гтребледела је кап ирша и овр' 1 |нула а-т горе. Свп јој о.тмах сч^очитпе у помоћ, раскогчаше јој хаљаину, хладнше је.... Једано

ја јој н.- ломаг/ком. Дрхтнм; а ОодЈ у загиљку врати ми се. II шомислн је мој отлц рКаш. 11 режох себи: ја Ку се га.гал; венчатц са Васи.тпјом: л одвешКу маму <.хУ )ом. А таау ћоад швдти са.мо ј ^цашгут у родвии: па 1 јож1гк. * Веичала <>ач <'е са ЈЈаоилиј лг Претварала сом св Фолико да имам нашаае, да се мама оибнљпо уплашила, и иа К [>ају мн је шомогла да поВегнај с 1иим. Кан; м: »иретнарала ош се? Та'шнје, поче.ча сам са претваралвем. Рекла бнх сеЛи: -Сада хоК.у да мн дође НЈ ,па. |.< А аатпим <« иисаш мегла вауставнтн. Зубе, које бшх иа.м р>но счшгнула, нисам виипе могла |>аотавитн, пеоншце, које бих овојевољно згр"Шла, ннсу се ннппе расгаарјите; нокти Г>н мн се -мбааали у ддапове, и вндела бих крв како жл цури.. а »исам могла отворлти игаку и испруааити прсте. Дактор Орлов, којп је стигао ии |Кијева, вртео је главом: — Овде је ошасност од мшлепсије. То је послеиица оног пад! са љуљашке. —Не, не не! — мгкала оам;није пад! Васмли.ј је узрок! Мама је дрхтала и плака.и. ЈСако смо као деца ужаони л окрутгпг гврема овојнм маагмга И кад 31 х обонмвамо, колико нх мучимо! Како је жалооно не

равушвтц то нре, нето т<и; оијд, када је ПЈр .каоно, киа «х внгие ие мо.кемо ин утешнтн, нн изилши од њих <»1111оште1в< !.... Рчнчах се оа Ваоилвјвм. Мој отац — све бепгњи н грвзтгејјг 0' Рурке — одмах м • ■ т]-,1.шго од га 'н>. Нв хтеде ме ни аагр .оггн нн опростпти лии. — Не осврћи с... на тог досаапог ЧОВ1Ж1, —»гдворио ми је Васп 1 иј. узрујан и нвстрпљли. М< ја"м.<;ка >• .плакала, препоРУЧ.УЈуКн Васитију: — Назнгге! Дала сааг в гм јв да не умре. Али не би омела бити још ншчија сушруга. Она је још .1<'в. јипм! Не алам да лш ,ме разумете.... Не заборавшге да она јсш кије жвгаа. Де.војчица је!..... — Да, да, д 1. — 1ч*воршо је Васн-внј, не слунгајућш је м.ного. — Повућн ћу је за ушш ако буде нешослушна. — А ако буивм добра? — упитах, гтедајући с! заносом њег<?ве тамне очи. — Ако будеш добра, добиКеш бс<нбона и слаткиша! — одговог.јго мн је смејући се, показујуКи своје днвне отбе. А ја га таа уиитмс: — Обећаваш л« м.и да ћеш мм увек певати, н то оамо мени. ону твоју шајлелгшу швсму? «Домовино далека, ах огепо моја дивља!....» — ПеваКу тц увск. ц то сашо

тебп, — оЈЈХ>вори мш Васи.жј.А <-ад дођи. Дођш, Маријо Тарновска! II уче мс иопод руке на којој се сјао нов новцати венчанн ПЈ<ТОН. »Марија Тариовс"аса!...» Лепог .111 ммена! Хтела 611Х да цео свет, видеКи ме. усклшкне: «Ево! Е бо ,Марије Тарновске, срећне и блаллше међу жеиама.« IV. Оне вечери, нред, ирву б1>а'шу коћ. у хотлу у Харкову, доовах собар \ицЈ". Она у-ђа необучена, равдргена. и, пошто ме је .промерпла од главе до пете, добац;г поглед Василогју којц је, заваљен у фотедаи, иршмЈМВвао цигарету. — Како се зовеш? — упит! девојку. —Розалија, мкшш., — одговорн она. — В[ч<> добро Розалија, рече мој муж. — Вечерас нам не тјк- Л пп . Не кажем, 31 којп дан... Девојка се насмеја, утши малн поклон, ш изађе. — Али ко ће мш ноп.'1есгц н .чвген11Ш .е? —ушнтах, осеКајуКи се некако нелагодно. — Нису ва;мне п.тетеиице, одговорн ми Василиј: — досадна ои. —- 11 подуубн ме. Зашм оста седећн, глепајућн ме н пушеКн цигарету. док сам

се ја врте.и по сопн, .слилио збуњс-на. Хтедох клокиути и као по обцчају очитатн мо.штву ,кад ме од ухвати за.р>ук1у. и.чврсто је огисну: тако чврсто да ме је заболеча. — Немој ј Ј о ' тако стиоЈ;ати, .рекох, покушавајуКш да се от<мем. — Запгто св отнмаш? — рече он; н ивгледало м;г је да му је глас прому"као. — Али... моје молнгве!.... — Нису важне твоје молитве, — одговори _\ рп . — Досадна он. Досашга занста. Али ја сам се ипак хтела мо."!ит;г и те вечери. Молитве су увек зауаимале јепл врло важан д<ч> у радпореду нашег времсма. Олга и ја у јутро и увече молилв омо се на глас, зајеончгчиг. Алн сада је Олга била да.ч ко, ц ја сам морала Сама да се молшм. Матила сам св тјгхо. Првгпостављам да су то бллв многе молитве. ц д\те; било их је на на свима језншша, јер бн нас свака бона нли гувернанта,- која бн дошла у Отраду, научнла по коју нову. Олга и ја бојале смо се да би се Бог увредио ако коју изоставимо. Биле смо такође у неизвесности у погледу језика у којем био Он боље разумео... 1Но>сл1.шКе се)