Време, 20. 10. 1937., стр. 13
^реда, 20 октобар 1937
СГРАНА 13
МТРШЕХОААЦА
— Корисннје ? За име божје, Поли, каква сам ја био будала? — Заустави одмах кола! Не жвлвм више с тобом да говорим ако се не потрудиш да ме схватиш. — Лепо! Паулина искочи из кола. Меуков полете за њом. Она је трчала до првог угла. Тада Петар заустави кола уз тротоар. т— Глупо је да идега пешице кући. Хајде овамо! — Остави ме! — Хајде овамо! Ноћ је бнла без звезда. Небо је било покривено руменом маглом. Поли се била решила да прекине са објашњељима. Али Петар се није склањао: — Дођи овамо! — рече он још једном. Она га најзад послуша. Полако су се вознлн дал»е. Ннсу говорилп нн речи. Најзад су ствгли до оних л>уди који су чекали кола да их оперу, подмажу и преузму дневну службу. Пошли су пешице. Њихови кораци гласно су одзвањали у празној улицн. Били су необнчно узбуђени, спремни да чнтав свет, којн их је везивао, сруше у парампарчад. Паулина се прва снашла. Око њеннх усана појавило се нешто најшк на осмех: — Ко је од нас двоје већн егоиста ? Он одбаци њену руку прилнчно високо и рече: Ти добро знаш да сам ја све што сам морао да подносим подносно само због тебе.
— Те си највећи рачунџија кога сам икада срео... — Молпм те, Петре, немој целу ствар да посматраш тако једноставно. Можда ја имам више права да ти кажем да си егоиста, зато што покушаваш да ме кочиш. — Па иди њему! — То ћу вероватно и учпнити. Зар ми ннсн сам рекао да срећу треба зграбити чим наиђе, јер се иначе не враћа. — у реду, ако је Хутен твоја срећа. .. I — Ти сн идиот, викну Поли очајно. Па кад бих то знала, I све би бнло решено. — А када би волела мене не би нн једног тренутка мислила на његову понуду. — То не знам... Ја само знам да те стварно волим, Петре. Само покаткад ме је страх да је та наша љубав ишчезла у том нашем свакидашњем тешком животу. МоЈ жда ћу тек много, много доцннје, када тн више не будеш поред мене, признатп да сам ! била врло глупа. | — Али би тада могла да ! будеш уверена да сн бар била поштена. ! Он јој је те речи бацио у , лкце без милости, грубо алн искрено. Паулина не одговори ништа, она га чак и не погледа. , Само се окренула, као да ниI је хтела да он приметн израз , њеног лица. Петар се сам уплашио тих I речи и, блед као зид, промрмI л>а: — Извини, драга! Стварно нисам хтео да те увредим. НиI сам тако мислио. Поли, ја те
учини. Мерили су „за" и „против', али живот им се чинио п сувише тежак, и они нису могли да дођу ни до какве одлуке. ★ ва дана доцније Паулнна ^ је телефонирала Феликсу Хутену у канцеларију. Један непознати глас, али свакако глас неке перфектне секретарице, одговорио је: — Господин директор је на једној конференцији! — А када је Паулина рекла своје име, додала је: ,,Зовите поново, отпрнлике кроз два сата." „Дакле ипак је чекао на мој одговор", помнсли Паулина гледајући цвеће које је и овог јутра, као и обично, било лепо и свеже. Затнм се поново задубила у нову улогу, за коју још увек ннје знала тачно да ли ће је одиграти она, или девојка чнјп је л>убавник спреман да платн пет хил>ада за ту ролу. После два сата Феликс Ху• тен је још увек био на конфеI ренцији, чији значај и после1 дице у овом тренутку ни он | сам ннје могао да предвиди. Сала за конференције, која се отварала само у „велике ! дане", била је огромна просторија са претерано сјајним пар' хетом, неколико скупоцених 1 ћилимова и три скупе слике. ј Феликс Хутен волео је да | размшшва о озбил>ним ствари1 ма само кад је стајао пред тим | сликама. Хармоннја боја овнх I слика смиривала га је, а њихова садржина разведравала. У овој сали није сто стајао
као у осталнм салама за конференцију, у средини, већ уз савршен камин од светло-плавих, холандских плочица. У тренутку када је Паулина телефонирала седело је око овог стола шесторо л>уди, све директори банака. Седннца је била заказана због једне једине ствари, која је пореметила све л>уде који су били присутни: Јужне творнице су тражиле кредит од педесет милиона марака, дакле једну суму која је изненадила и забринула све присутне банкаре. Хутен је у своје време сам створио те Јужне творнице, које су се доцније развиле у најмоћније индустријско предузеће, од којег су зависила скоро сва остала слична предузећа. Због тога је, кадгод би се указала потреба, његова банка ставллла на расположење велике суме Јужним творницама. — Мене ова понуда страшно узрујава. Креднте, које смо до сада већ далн Јужним творницама, тако су велнки да су оне са тим новцем већ могле да изведу цео свој план. Хутен спусти оловку и погледа летимице претседавајућег. Тај мали, нежни стари господин по природи је био песимиста. Када би само он могао да одлучује, онда банка никада не би закључивала никакве послове. — Ја одбијам свако тражење тога предузећа, понови стари и погледа Хутена. (Наставиће се)
Непоштена девојка
Господин Робер је најстарији гост у хотелу „Европа" у латинском кварту. Миран, скроман, тачан, годинама већ он ту станује у малој соби, у којој је читао, писао, пио чај, спавао п ретко кад примао посете. Припадао је овој кући као њен члан, или чак и као сама газдарица, мадам Мишел, достојанствена али пријатна жена. Господин Робер никад није прошао поред њене мрачне и прашљиве канцеларије н да је није срдачно поздравио и проговорио коју л>убазну реч. Овај његов свакодневнн разговор био је, такорећи, уведен већ у саставни део кирије. А увек је било предмета за разговор. Могло се ћаскати о актуелним светским догађајима, или о много важнијим појединостима из њиховог кварта. У најгорем случају могле су се измењати мнсли о персијској мачки Микет, или о томе какво ће бити време. То поподне господин Робер је дошао кући с пуним рукама дебелих књига. — Где ћете, забога, с толиким књигама? — зачудила се газдарица, вртећи главом. Та, у вашој соби једва човек може да се окрене! Господин Робер потврди њене речи уздахнувши: — И ја сам, госпођо, мислио већ о томе. Али шта да радим? Ове књиге су ми потребне, управо, требало би да купим много више. Него, не бисте ли ви можда имали неку другу собу за мене? Мало већу? Наравно, платио бих нешто више ...
— Хоћеш ли тиме да кажеш да те ја кочим, или да сам ти можда сувишна? Он слеже раменима. Она није смела да га напусти. Она је морала да остане код њега. Она је испуњавала у целостн његов живот. Н>ено присуство давало му је важности. — Лаку ноћ! — рече Паулина и стисну зубе. — Лаку ноћ, Петре! Стајали еу још доста дуго пред двориштем гараже док се, нвјзад, Петар решио да је упита да ли сме још једном са њом до пође горе! — Ако хоћеш, нзволи! * Тек када су ушли у собу, приметио је Петар како је Поли била бледа и узбуђена. Како се Хутен само усудио да је толико намучи. Осети како постаје још нерасположенији и избаци:
I волим, ти си ми много џоI требна... Зар то не осећаш? | То су биле речи на које је Паулина цело вече чекала: | — Да, Петре, знам да се нас јдвоје и поред свега волимо. Па зар си ти и једног тренутка помислио да ја не бих радо остала крај тебе? — Опрости ми. Дођи, пољуби ме! Разуме се да си ти у праву. Ја ћу те увек много волети, бићу ти добар друг, н онда када ти више не будеш имала потребе да будеш самном. Ја не могу да те спречим да учиниш оно што желиш. Ја не могу уместо тебе да доносим одлуке. Учини што сматраш да је најбол>е... Седели су опет једно крај другог, на ивици кревета, као деца која се боје да седе у мраку и међусобно желе да се охрабре. Разговарали су врло мирно, врло хладно о избору који је Паулина требало да
ромди јеауог ириил оа ИАСША УАЦЕРА
18 Немојте ни вечерас да ме очекујете. Спаваћу ноћас у хотелу. Гуд бај. Она истрже из сликареве руке своју хаљину, пребаци је преко рамена и брзим корацима пође према вратима. Када је прошла поред Џангезиа, овај се саже скоро до пода, али га она није ни погледала. ★ Андре опет пође платну. Узе палете, погледа у Џангезна, затнм на празно место, где је стајала Анабел. Он покуша да замисли нагу девојку. Вол>а за радом га није прошла и он настави да слика. Али, преко његовог лица као да се превукао благ облак, а око очију су му се боре јаче урезале. Ведро расположење као у почетку сликања, сасвим је нестало. — Видиш, ли, Нафтали, рече сликар замишљено, светлост нас је напустила. Џангези је знао да је то ј био разговор у којем он није | смео да учествује. Бар не реI чима. Стајао је још увек сасвим мирно. Али само тужним изразом очију и лаким климањем трепавица, показао је да и он види да их је напустила светлост. — Али тако је то, настави сликар више за себе. Светлост дође и оде, а сенка је увек ту. Џангези опет само погледом показа да разуме шта сликар говори. Како је мудар био јтај бели сликар!.. Како је само јасно говорио! Али тада ' сликар рече нешто што Џанге; зи није могао сасвим да раI зуме.
— Барон!... Сјајно игра. Игра танго, инглиш валс. Дошао је из Пеште или Букурешта... Џиголо који лети на доларе. Али ако покушаш то да јој разјасниш, онда си одмах љубоморан. А када се једног дана врати у Бостон или Балтимор ... шта може човек да ради против тога?... Од свега тога Џангези је разумео само једно: када се једном врати у Бостон ... Он поче да размншља. Сликар спусти палету: — Јеси лн уморан? Ниси још? Е, то је добро!... Дивно и^државаш. Већ двадесет година нисам имао бољи модел. Када не бих знао да си жив, мислио бих да си кип.
Воља за радом је ипак приметнсЈ попуштала. Цртао је и брисао, нешто петљао на по. задини. Више скоро није ни гледао у модел. — Ако сн уморан можеш да седнеш! — рече сликар.
Али Џангези није сео, а сликар се више није освртао на њега. Једном га је само још погледао испитивачки, као малопре, затим склопио очи, пришао ближе слици, отворио опет очи, жмиркао, као да испитује своје дело — Зар си ти још увек ту? Ја сам мислио да си већ одавно отишао. Црнац је устао и полако причврстио свој сандук са алатом око врата: — Зар не треба да останем овде до увече? Добио сам педесет франака. — Не треба да останеш. Довољно си радио за новац који си добио. Причекај мало! Зато што си тако добар модел, и тако изванредна сенка — добићеш сада сто франака, за два дана унапред. Сутра је петак, сутра дођи мало доцније, — Да, господине Когал! — Ако мис Анабел не буде дотле дошла, почећемо' самн да радимо. — Јес, мистер Когал! — Ако случајно ни ја не : брдме још овде, онда ме причекај. Виктор ће те пустити унутра. ★ ~Т"ада је Џангези сишао на ■ улицу, гурајући обема рукама црвену капу на уши, сетио се да је ипак нешто заборавио. Хтео је да замоли сликара за дозволу да ПАО ствари остави код њега. Таман је хтео да му каже, али му је у том тренутку сликар гурнуо у руку новац и тако срдачно са њим говорио да је потпуно заборавио СНаставиће се)
Али мадам Мишел слегну раменима и погледа га с пуно жаљења: — Жао ми је, све су већ за дуже време заузете. Доиста, код ње се становало угодно, комотно и доста јевтино. Ниједан од кирајџија није показивао расположење да изиђе из стана. — Штета! — гласно помисли г. Робер. — Био бих вам веома захвалан... Зар и број 7 неће бити слободан? Тамо бих имао доста места. Међутим и за собу број 7 није било никаквих изгледа Госпођу Мишел је чак изненадило пгго он то пита. — Па, ви господине Робер, добро знате да у тој соби станује госпођица Габи. — Знам, знам, госпођо! узвратио је Робер. — Али нисам могао да претпоставим да толико рачунате на ову кирајџику. Напротив, мислио сам да бисте згодном приликом могли да нађете разлог да јој откажете. Како — Млдам Мишсл је подигла коврџаву главу иШкрено зачуђена. — Па ја сам тако мислио наставио је Робер. — Иначе, у кући имате само солидне кирајџије, а немате потребу да трпите једну даму, чнје занимање ипак... како да вам кажем... хм.. у најмађу руку није грађанско. Очи мадам Мишел јако засветлеше, као да су се спремиле за напад. — Ах, тако! — рекла је растегнуто. — Ви тако мислнте? Али, драги мој, избите то из главе! То није никакав разлог да бих бедну девојку избацила на улицу. Уствари, она је веома мирна кирајџика, која никоме не смета а уредно плаћа кирију. Што се тиче њеног заннмања, мислнм да је оно као и свако друго. Малој је доиста прилично тешко. док ви седите у својој топлој соби поред чаја и читате књнге, ово несрећно створење мора по читаве сате да хода по киши н ветру, горе доле, илн да седи на промаји кафанских тераса. И то често сасвим бадава, гладна и жедна. Не, драги господине, ако она зарађује неку пару то она чини уз велике напоре и поштено. Због тога ја и не помишљам да отерам тако добру девојку ради вас После тога г. Робер се удаљио уз кратак поздрав, скоро постиђен. Он ће опет да проведе вече у топлој соби над својим књигама, док ће ова несрећница ... Из чистог милосрђа дође му да јој понудн своју собу, али, то у овом случају не би било умесно. Оне-
расположен, г. Робер се завуче у своје сопче и сав се предаде књигама. *■ Није прошло дуто после тога кад је г. Робер, ступајући опрезно хотелским степеницама, приметио да собу број 7 момци испражњују и темељно чисте. Правећн се равнодушан, ушао је у канцеларију мадам Мишел, тражио пошту, брбљао још о киши која никако није хтела да престане и као узгред напоменуо да је овакво време незгодно за оне који морају да зарађују хлеб на улици. Затим као да се присети, зачуђено упнта: — Да, замало да заборавим да вас упитам... шта се то догодило да се соба број 7 чнсти и празни? — Хм! промрмљала је газдарица нелагодно? — Да се случајно госпођица Габи није разболела? — Не знам и не тиче ме се то! — рекла је наједном мадам Мишел. — Али знам да више неће становати код мене. Соба је слободна и ја вам је радо дајем, г. Робер. Ако хоћете дечко може одмах да пресели ваше ствари. Господин Робер је био задовољан, али истовремено ц веот-га рвдооасо. — Чуди ме како је то дошло изненада? — рекао је бојажљиво. — Колико ја знам, госпођица Габи није имала намеру да се ускоро сели. Мадам Мишел нагло подиже главу с претећим коврџама, а са њеног лица ишчезе сва доброта. Глас јој је дрхтао. — Да лн је имала намеру или није, то је мени сасвим свеједно. Нисам хтела да је задржим ниједан дан више у кући. Сажаљевала сам је, али то створење не заслужује ни да живи. •— Је ли то могуће? — чудио се г. Робер. — Да, да, господине Робер, грдно сам се преварила у њој. Ви сте нмала права, То збиља није пристојна девојка. Замислнте само. .. — при томе се мадам Мишел дигла и обазриво погледала дуж ходника, плашећн се да неко може да чује њене речп, а затнм се нагла сасвим до његовог уха и почела да шапуће: — Да само замислнте... Та вајна госпођица Габи ишла је, како да се изразим... са опроштењем, тако, једноставно, за свој ћеф и забаву. Разумете ли ме? Просто, одлазила девојка— Пфуј! ,. И, замнслнте, никада није примнла ниједан су за то. А ја сам је још бранила и тврдила да је вал>ана девојка и да поштено зарађује свој новац. Кад се г. Робер још те вечери сместио у њену собу, иако је горела пећ, било му је тешко и веома хладно око срца. ЛУ ЕРНСГ
3
КОЛАРАЦи ВРАЧАР КАСИНА
МОДЕРНО РЕНОВИРАНА И ПОТПУНО ПРЕУРЕЂЕНА отвара СЕ ускоро СА ВЕЛИКОМ РЕПРЕЗЕНТАТИВНОМ ПРЕМИЈЕРОМ ЛНБЕО
у &, 5, 7, 9.30 данас у 3, 4. 6, 9 Варнер-Брос ПРЕМИЈЕРА у којој се две жене боре за љубав једног повека Светлосг ^ магли Први пут у модерној улози ЕРОЛ ФЛИН н омиљене умепшце АНИТА ЛУ|3 МАРГАРЕТА ЛИНДСЕЈ
У ГЛАВНОЈ УЛОЗИ СЛАВНА Марлена Дитрих РЕЖИЈА Ернст Л=>убић
у 3, 5, 7.10, 9.30 у 2.30, 4.30, 6.30, 9 премнјера романтнчне оперете ПЕВАЈ МЕНИ Гл. ул. играју: чувена невачнца гг*кг МУР ГАРИ ГРАНТ ПАЈНОВНЈИ ЖУРНАЛ
колосеуш
у 3, 5, 7 и 9. 30 приказује Метро-Голдвннову премијеру напетости, смеха и љубаци у режији: ВАН ДАЈКА: Троје у ноћи
низ уабудљнвнх, таЈанетвеннх догођаја иснреплетених хуморо.м н најбољим ста1 >онпма п латна: поред ВИЛИЈАМА ПОВЕЛА МИРНК ЛОЈ суделују ЕЛИЗА ЛАНДН и ЖОЗЕФ КАМЕЈА
*
ДОЊА САЛА Данас у 3; 5; 7 и 9.30 Премн јера француског супершлагера ЖИВИ ЛЕШ по мотивима од Толетоја ВИКТОР ФРАНСЕН, ГАБИ МОРЛЕЈ, ЖОРЖ РИГО, МИА ЧОРАК-СЛАВЕПСКА
ГОРЊА САЛА Ланас у 3.15, 5.15, 7.15 н 9.20 Иремијера урнебесне комедије Нсустрашиви младожења ХАЈНН РНМАН, ХАНС МОЗЕР, ГУСТИ ХУБЕР
У 3 ЧАСА СВА МЕСТА ПО 10 — ДННАРА
Ускоро љубимица београдске нуилике Д^жжиел Дарме У ШАРМАНТНОЈ МУЗИЧКОЈ КОМЕДИЈИ „1-ца МОЈА МАМА"
У припреми: иглагер еезоне ЧАР БОЕМА Марта Егерт, Јан Киепура ^^^ ^^^^^^■^^^^^^^......»»...»»»»»»»»^ЛМЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛУ^ЛЛЛЛУУ^^г^У^Л^УУ^в^УЈЛЛЛЛЛЛУУгУУУУУУУУУ*
I :<•] 1М»! Данас прославл>ена певачица нз фнлмова „Козе Мапе" н „Царица" ЏЕНЕТ мак ДОНДЛД у великом филму Град греха У овом филму поред најлепшнх оперских арнја, дивна Џенет пева н модерне шлагере 2) Најновији „Уннверзум новости". Ниске летње цене: 5 и 8 д. У 3 сата сва места 5 дин.