Вукова преписка. Књ. 5

48 ДИМ. МИЛАКОВИЋ

неби за косу млого марјо. — Овђе ми е, мобезни Господине ! досадно и управ скучно, да неможете вфровати. По ваздан у соби сам као кукавица сбдим; ниђе од мека да могу еднога (рбина наћи, а неима, коте, ни кахвана, да чоек и оле мало проведе време. У гостионице не торна ми конат: ходити, вр у нљима, ако хоће човк да се меша с дружтвом, или се мора пграти у новце, или се мора трактирати скушвма винима. И у шетне, као ни с мем непознату, нле ми пута, а до душе до сада нте било леше времена за шетно, па да су и наилђиша времена, чим кап дажда овђе пане, начини се блато грђе него у Сегедину, едном лечи, незадовољан сам и едва чекам да одавде изиђем.

Шрле неколико дана писао сам по пошти моме Господару, па ништа не знам хоће ли му мов писмо доћи илп не; вр бовна неће бити упућено било куда вала, а то заклочувм из овога: ономадне предам писмо на пошту за Трјест, па ми поштар рече; „неправда ли, что зто писмо надо чрезљ Грецио отослатб.“ Њакву Грецио, какву ли специо, помислим, чудо га нашло! као што ће мене овђе наћи ако дуго усчекам одговора од Господара. Из тога узрока, за већу сигурност, написао сам Господару опет писмо, ков овђе приклочуем, молећи вас да га пзволите предати ту на пошту.

Имате ли ви каквога гласа из Црне Горе: бсу ли вам већ пословице дошле Шта се чув из Пеште, шта ли из Србје од наше кнљижевника% А збила, пмадосте ли већ писмо од кназа да вам е допста пенспо потврдто, и примате ли ве већ; На ово ми, молим покорно, одговорите, и 1ошт ако што новога знате напишите ми, али доста напишите, да се у самоћи бар штогод Орбекога начитам, а писмо ће ме ваше овђе застати, не бопте се, ер ћу тошт постоати добре два мбсеца дана.

Мов високопочитанје изволите изручите вашон честном фамили, а и н ћу од нђћ, ако Бог да кад дођем у Пбург, поздрав изручити вашему сину. Поздравите ми Господ. Болуто, Маринковића, Седоглавића, Владислава, Константина п све остале с нђима ту Срблђ познате и непознате.

Будите здраво п весело многнлфтно, п увђрите се о мом к вам високопочитанцо с којем оставм

Харков 4. Априла 1956. год.

ваш пскрени слуга Д. Милаковић.