Вукова преписка. Књ. 7

вук ПОПОВИЋ 229

код једне Рисанке нашао сам му да стоп и ту да једе што га буде воља, и најмилије му бјеше јело: Јувка пита и салата. Мало пијаше вина, а и ракије немиого. Сако јутро, подне и увече пошао бих га наћи на конаку. Кафу бисмо заједно пили и он с чибуком пушећи царевог дувана заједно бисмо по граду и изван шетали. Много се ијеђаше на своју симсију дрвену, и ћаше рећи: „ова је дрвењача пи-поган истрне се нама, кад се стане говорити“ говорећи са мном у соби, ја бих му је напаљивао са солферјном, па би ми рекао: „опрости попе за Бога! дугачак ми је чибук, оца му ебем па немогу да запалим!“ и „купићеш ми попе таку палиолицу“. Звао сам га и шиљао да пође с мојијем сином у Рисан, да ми види кућу, ђецу и попадију, па нешће. Допао му се мој син, што учи поморску науку, и ово ми је за њега рекао: „Љубомир твој, ако Бог да, те узима синова зваће се Љубовићи као силни у Гацко“: Жао му је било као и мени, што незатече Кавалевског и Стратимировића, и што ми не дође ниједно од вас писмо докле је овђе био. Питао сам га колико ће сталти на Цетињу и одговорио ми је да не мисли нимало, и да се ненада у Господара да ће му дати ишта. „Вјетар је, а и на глави му је много!“ Он вели; а за оног покоиног каже: „Држао ме попе ев да знаш како! Кад гоћ бих пошао с ускоцима на Цетиње, вазда би дао више мени једноме, него свијема. — Змија је увјела свакога Ришћанина за њим!“ Казао сам му да неби с Шрногорцима много говорио, јер га обиграваху неки п до душе казао ми је син ком је с њим ишао, да је у велике хвалио Књаза пред војводама и капетанима, а од простијех Шрногораца кад би га кон зашто упитао одговарао би: „мани ме се, или остави ме човјече !“ У једном дућану кад сам му куповао добар фес, рече му војвода Иво: „Узми војвода нашу капу Шрногорску, боља је и љепша“ — а он њему одговори: „узећу је ако Бог да кад кренем с Господаром на војску, а сад узећу ову!“ Кад је хтио натаћ на главу, пружи је моме сину па му рече „нацупај ми је ти Љубо на главу“. Једну нову кошуљу послала му је моја попадија на дар, и кад сам му је понио да је обуче, захвали и метну је у торбу рекавши „ваљаће прга и по барЈаму“. Кад је кренуо, испратио сам га до треће канице од пута, испод Шпиљара, одпио је здравијех 40 цванцика, и справио сам му у торби у мјехир добре ракије, крува, лука мрког и лука праса. Купио сам 1 фес, 1 опанке, 1 докољенице, ] ма-