Вукова преписка. Књ. 7

228 вук поповић

и због тога што прије није опдје долазио, довео је собом и свога унука од сина, баш дивног и згодног младића по имену Јанка. Њега је Шујо, пошто су дошли у пеђељу (21 марта у подне) намах сјутра дан опремио натраг давши му 60 Плета да купи у Пљевља жита, п зато није имао времена да ми каже ниједну пјесму, а знадијаше их доста, ма ми је обећао исписати неколике, и на брзу руку послати, како ћу их и и опет вама опремити прије. Питао сам Јанка знали што гођ читати и дадох му вашу једну пјесмарицу да видим умијели, и сиромах доста добро догоњаше, а још кад му казах на првом листу ваше име, грану му срце; тако сам му повлонио од ваше стране: 8 части вашијех пјесама, 1 Часловац и 1 Псалтир, купио сам му једне добре опанке, један Фес и једну мараму, па је потпао весео и радостан. Препоручио сам му за коју старинску књигу да потражи код попова п калуђера, п показао сам му неке код мене, на кожи и на хартији, да се зна владати, ако би му која дошла под руку, како ће је узети.

Каза мн Шујо, кад је дошао на Цетиње, да му се књаз залжудио, и кад му је казао зашто к' мени иде, да му није хтио вјеровати, прије, него му је принио писмо моје, па и тада рекао му је: не иди доље, теби ће доћи паре горје“ и на све јаде измакао се! а други су ми казали да му је рекао: „ајде певидио се! ап ово писмо Врчевића доста ми свједочи како им је мило било да дође доље, и како су га љуцки дочекали. — И успркос да је хтио остати ћах га држати 15 дана.

Ја се надам да ће вам бити по вољи овај наш разговор. Џитао сам га за пјесме знали коју, па ми рече: да их је знао много, али да их је заборавио, и ако коју зна, да незна свуколику, ма пошто дође дома, и одмори се од пута, чиниће своме Луки, да их напише и по унуку Јанку послаће ми с осталијем. Једва ми каза овај комадић, и то видио сам да више нагађаше, него знадијаше. Опомиње се и оне, од које сте ми послали онај почетак, и зна понешто и он од ње, или зна једнога пјевача горје, што је зна читаву, па ми је обећао п њу исписати и послати.

На Шуја добра бјеше бјелача, Мамадан и пас; ма обућа, и докољенице, и капа бјеше му сасвијем стара, п струка му бјеше доста добра. Тек је дошао намах сам га приказао пријатељу моме пограничном капетану, и дао му је писмо да може гдје хоће у околини нашој поћи слободно. У једној соби