Вукова преписка. Књ. 7

вУК ПОПОВИЋ 309

није то мала шала! Јадни и невољни народ шта дочека! (С овијех посала нит власт, ни нико од нас, неможе их с оком погледати. Наијмили им пријатељ обрће главу од њих на велико су чудо, е немају жита, и у овој згоди немогу наћи у приморје ни код кога у зајам ка и досле, једнога стара да им да, па и с овога вичу и кукају против безглавног владања Миркова! Оваке мјешаније и мигољења, међу њима није било од Косова! Сад је ево сишао пи Машан доље, и неизлави изван, из једне пријатељске куће, нити знам шта ће од њега бити. И Новица је Церовић на Цетињу, ако не пође прије, те се утита ова работа, поздравићу га и препоручити му да ми пише за ону вашу књигу како је примпо. Чујем да је Медаковић доста своијех ствари изнио напријед, а измакао се с изговором, да ће за кои дан трапит свој спаилук на Превлаки! До сад је Ењаз режао на Загребачки лист, и с обилатим даром тражио је, неће ли обазнат оног пријатеља овдје, ком шиље у исти лист оне чланке о њему, и о Црној гори, и залуду ево га још незнамо ни ми! Сад ће му грђи бити ја мислим Српски Дневник, јер Медаковић не мучаше овпјех дана ни овдје говорити свашта и свачеса за свијех што су горје! Еле баш мало се ко е њима помогао и похвалио, сваки је странац отишао од њих с махом на срце! Добро паш Врчевић онога пута, ако ће и с голом тијом, пође с Цетиња, и с помоћу пријатеља доби оно Царско мјесто, да сиромах једном сједе и прерани оно дјечице. Још му неизиђе из печатње књижица, амо мисле да ће бити приче народне као оне ваше, али чујем да је он нешто прекроио у стихове, и зато ненадам се да ће их наши људи с вољом читати! Код куће смо сви добро и здраво, и за пет мон путника чујем често да су живи. Гдје је сад ваш Димитрије; и како је он, рад бих знати! Ништа ми још не посла онај калуђер из Дужи. Ни из Васојевића онај поп Зарија. Сад ја се надам кад почну лијепи дани приспјеће по нешто од евакуда. Кава ми ова невољна књижевна мува: Срдић — да је нешто послао у Српски Дневник за нову вашу књижицу „Примјери 0. (С. језика“ пи још да ће, и то он каже, даљ вам неће жао бити, што он онако за исто дјело ваше суди, и разложи, еле како гоћ буде нечините му се вјешти. 'Таст његов поп Јакица, још је жив, и држи га уза се покрај шћерце као слијепца божјет! Сад ме више не задијевају као одприје! Кон-