Вукова преписка. Књ. 7

со ср ср

ВУК ПОПОВИЋ

остати. Консул Безобравов ваљда је чуо за полазак Игуманов, те је про Дуге на сву прешу утоталио с консулом инглеским проћи у очи Лазареве Суботе у Никшиће. Путујући кроз Дугу планину сусретао је на доста мјеста по 4—5 ускока с опљегама црногорским на капама, п гордељпво питао их је шта раде по овој пустињи“ п онп су му једнако одговарали: да су ускочили од зла турскога, п да им је пустиња ова и пушка у руди, кућа и подкутњица. Он пх је пи с молбом пс бреком нагонио да се врате дома. А и они су му рекли да путује с Богом, и да моди Бога е су га познали који је, а пначе запамтпо би Дугу п Цвјетни Петак! Сјутра дан кад разумјеше Никшићи да су им браћа изгинула у Дуги, скочшше на оружје да побију консуле, држећи да су из ума њихова ускоци оно учинили, ма Бимбаша с низамом уграбп их и поведе у своју кућу, п на Турке стане викати шта су се помамилп да праве људе убију, говорећи: „Знајте да сте поОпли ове консуло, сви бп 7 краљева п осми цар заратио нама“. А они су му одговорили: „Не бише наша браћа Турци изгинули, да им онп нијесу рекли: „Слободно ајте, нема тамо у Дуги никога“. Из Никшића консули пошли су за Цетиње, п доброг једног хата покдонно је Безобразов. књазу Николи, ма игумна није ни горје затекао, него за њим дотрчао је у Рисан, па не стиже га ни овђе, али виђо из Грахова војводу Анта, и Сердара Паја, п запита пх за Игумна да ли је у Грахово још! и одговоре му да није, нити да знаду ђе ће бпти пошао. Тада на сред габеле пред свијем Ришњанима пукне на њих с опорим ријечма зашто су били с Граховљанима п с Бањанима заједно у Дуги п оне Турке изејекли. — И онп му без ниједног зазора одговоре слободно: „Вили смо п сјекли смо п опет ћемо ако само Бог нам буде у помоћи! Кад ви Г. Консуле у кога смо се највише уздали допуштате злијем Турцима да нашу браћу спјеку на велику правду Божју, да нам харају куће, цркве и манастире, да нам јашу на силу наше све љепше и боље невјесте п ђевојке, и за све ове наше јаде колико се гођ пута тужна раја вама поплакала, никад зато нијесте главе обрнули, него вазда Турцима сте руку држали, и зато немајући данас ништа до пушке у руци, п робље у планину што мре од глади, бићемо се с Турцима и у напријед једнако овако, али док цогинемо сви, али док нам с којегоћ стране правда не дође“. — Још оштрије говорили су с њим војвода Бањски Јован Баћовић, п каџетан око Ра-