Вукова преписка. Књ. 7

ВУК ПОПОВИЋ 405

се дуго раставили су се с иједом. Ђенерал имајући зар наредбу а справан с војницима, дигне из Боке и пз Дубровника, око 300 војника, п на наше Ваведеније с њима развали п у гомилу остави обе Фортеце, узме 4 топа гвоздена, а 2 је био Вукаловић уграбио напријед, п то мучки, надајући се зар јачој сили. Кад су ово јунаштво чинили, од стране Вукаловића, нико се жив није чуо ни видио, и од онда у Нови на нашој граници стоје 8 компаније солдата, бојећи се зар којој освети, или да не би из нова Вукаловић Фортеце зидао па да му се забрани. — А ја судим како нешто с овога звона звоне, да ако је Вукаловић потрошио за подићи оне двије међом учињене Фортеце 20 #). наплатиће 20000 8. и послије родиће се доста белаја!

Под Суторину два су наша велика војничка брода, а под Бар опет долећела су два Француска. — Консул Џетковић на сред пјаце од Дубровника имао је опорог разговора с Родићем. и с овога посла два су наша брата Дубровчанина у тамницу бачени, као да су Вукаловићу у помоћ прискакали с потребом војничком, а има и од нашијех Новљана записани у Црно Либро.

Шестани око 60 домаћина неђе по Аранђелову дневи дођу на Цетиње и предаду се Књазу и узму његове биљеге. Враћајући се натраг, подигну са собом око 200 Црничана, и поведу их да одмећу од Турака још нека села око Скадра и Бара, и присијевши тамо, Шестани као пријеварни и лукави људи, оставе Црничане у огњу Турском, и бијући се ва читава 4 сата они сами и с Турцима и с истијем Шестанима, изгубе 47 друга и 20 остану рањени, и једва остали врате се живи дома. (О овијем су оправдали себе Шестани код паше Турскога, што их је држао да су му невјерни били, али ће слано платити за ову издају прије Божића. —

Ваше мило ми писмо од 1. Нојемврија прпмпо сам и ни мало се нијесам напједио, што сте ме онако пријатељски укорили за мучање моје. Моја попадија слушајући оне ваше ријечи како ме лијепо шибате, од весеља са, смијехом ускикоћала се тако на глас да су јен у Габелу чули, и питали; Шта је оно попадији за Бога те је онако весела! Дакле вјерујте да јој је спрам најљепшер дара, мио био онај ваш онаки особени поздрав; али сам јој рекао да ми је она свему крива, која ми није у кући дала, мира, с ње женским вражим забавама, да у самоћи и натиомру вам пишем, и залуду она се