Вукова преписка. Књ. 7

444 вук поџовић

Ваљани пгуман Косијеревски Теодосије Мркојевић ту недавно умрђо је у Мостару. Он је изван травице Црногорске у Бањане остао, па је био пошао с Банљским главарима у Мостар до Паше, и тек су тамо дошли, он се разболи и умре, а неки кажу да су га отровали Турци, ер је бпо пријатељ Црногорски. По смрти његовој по наредби Књажевој, пошао је војвода Анто у Косијерево, п преписао је све што је његовог п манастирског било, п на мјесто његово поставио је за старјешину манастира једнога калуђера што је живио с нокојншком. Има добара манастирски и у Књажеве Бањане, а има п Итумнови динара на добит код неки Ришњана п Црногораца, и за ово оће Књаз да зна пи да наплатп све.

Сад нам п под Рисан долазн вапор Тонелов, п Ришњани са свим служе се с њим, па и остали кроз Боку трговци и путници, јер је много јевтиније него ли с опдовим. — Од јуче почео и Лоидов долазити под Рисан, и спушто је цијену на нишке од Тонела у свему, и возиће муктице сваког сиромаха и свештеника, тако дакле сјетио се п Лонд душе, али свакако у здравље Тонела, кон га је нагнао на ову задужбину, коју бопм се пеће задуго чинити, већ ако бОп Бог подржао и подкријето Тонела, да га не скрља онд.

Отворисмо у Рисну једну доста велику српску школу са два учитеља, по засад јој темељ поставпемо од 12000 #. Науке ће се предавати на српском п на италијанском језику. Него смо спротни без ваљани домаћи учитеља, а из вопводине да зовемо кога, злаауду кад пеће знати италијанског језика. И тако за невољу крпељаћемо се овијем пашијема, што су налик оне књижевне муве Г. Срдића.

Попу Мањи предао сам у руке оно пишемо, по с поздравом захваљује вам, п моли вас да бисте му сину његовом препоручили јопет нек му штогоћ пише. Напоменуо сами Матановићу за ону обећану вам труту пак се удари шаком по челу, жалећи бајаги како је заборавпо ! Дакле јопет надапте се,

Ево синоћ при свршетку овог писма присије ми и треће ваше од 8. Јануарија, писмо по у толпко ми је мило било, што разумпјех из њега да сте сви добро и здраво, и за. моје мучање дуго, да се па ме нијесте расрдили колико миритам, него жалите што незнате како смо овамо, и бонте се да се нијесам покичељао с Хаџилуком! — Имамо у Праскици једног Хаџију калуђера, и вјерупте колпко је кичељив, пеће пишкад да метанише пред владиком. Тако би зар