Вукова преписка. Књ. 7

ДРЖАВНИ САВЕТ 575

п у напредак оставити отворена врата милости своје, да бих се у оваким догађајима смео замолити.

Овоме надајући се, п за ово молећи се препокорно, и препоручујући се за сватд: милости и покровитељству Високославнога Совета, с највећим високопочитанијем остајем

У Бечу 9. Декемврија 1847. Високославнога Совета препокорни слуга Вук СтеФ. Караџић.

[Орит. у Држ. Архиву; Вуков концепат п два преписа у арх. (. К. Академије бр 4721)

4.

Високославни Совјете, Господо премилостива!

Свему је народу нашему позната тамошња вика на мене за превод овога Завјета на наш народни језик. На свакоме суду слободно је одговарати се п правдати ономе који се за што криви (где то није слободно, онде нема суда, него онај који има власт у рукама окривљује и казни кота хоће по својој вољи); а мени се до сад није допуштало тамо цравдати се. Ја не могу мислити да тамо нема правога суда, него мислим да непријатељи моји у томе на зло употребљују власт коју им је Правитељство поверило; тога ради усуђујем се с највећом покорности представити своју жалбу за то Високославноме Совјету.

Кад сам чуо да је тамо забрањен мој превод Новога Завјета, послао сам на то жалбу (под 4. Нојемврија прошавше тодине) Високославноме Правитељству преко Високославнога Попечитељетва Просвештенија. Да је Високославно Попечитељство ПШросвештенија примило моју жалбу то знам за цело, али мене није удостојило никаква одговора на њу, за то управо и не знам, је ли је оно представљало Високославноме Правитељетву, или ју је само по својој пресуди забацило, или је није ни погледа удостојило; за то се усуђујем овде представити Високославвоме Совјету копију од оне жалбе.

После тамошње забране мојега превода наштампана је у +9 броју Џодунавке (12 Декемврија прошавше године) као