Вукова преписка. Књ. 7

= 54

ДРЖАВНИ САВЕТ

Џа још да погледамо ко гони мене с таком неправдом у отаџбини мојој“ Гоне ме дошљаци који су тамо дошли на ввеку од талпра као скакавци што пду по свету за травом п лишћем. А за што ме гоне Гоне ме за то што сам родом пз Србије, па једно пм је жао и чини им се срамота што учени свет по мојим делима мисли да ја, који сам се родио п одрастао у Србији пи нисам онако дуго ишао по школама. као они, знам нешто — особито што се тиче народа нашега — боље од свију њих; а друго боје се да народ у Србији п Правитељство наше не би мене онако позвало п уважавати стало као што ме учени свет у осталим земљама познаје и уважава, па онда преда њих да ме не би поставило. За то ме свакојако опадају да би књижевне моје заслуге покрили или барем умалили.

По делима ових мојих непријатеља и гонитеља види се да они нити пмају здравога људског разума ни савести, нити знају шта је срамота ни шта је грехота, ни шта је књижевност, ни шта је критика, ни шта је цензура. На пример: Како би човек са здравим разумом, који има савест п зна, шта је срамота и грехота, шта ли је књижевност п критика, могао лагати и свет варати да сам ја Нови Завјет онако преводио као што В. Лазић каже у 8 броју Подупавке% Не бп ли он морао помислити да је она књига наштампана п у свет изпшла, па. да ће људи из ње видети и довнати да оп лаже да сам ја онако преводио, него да је он навалице моје речи испреметао и по својој вољи од њих смисао градио како је мислио да би учинио спрдњу од мене и од дела мога“ Тад би В. Лазић знао шта је дцепзура, он оно не би допустио да се штампа и други ко да је написао, а камо ли сам да напише пи штампа; јер се оним не збија спрдња само са мном и с мојим преводом, него п са светим писмом. Овакова дела, којих би се осим овога још више набројити могло, показују да је цензура и сва књижевност у Србији шусто масло које: и пси лочу. За што народи у Европи крв проливају, с оним б. Лазић п његови пријатељи и једномисленици у Србији. спрдњу збијају, као што је негда Амиџа у Крагујевцу абијљо са свачим (па још кад се помисли да онда кад је Амија спрдњу збијао, није у земљи било никаквога другог закона, овим воље једнога човека, којега ради се спрдња пи збијала и онде остајала, и да је свак Амиџину спрдњу за спрдњу држао, а ове 8. Лазића и његових пријатеља п једномисле-

ВУКОВА ПРЕПИСКА УП 81.