Вукова преписка. Књ. 7

ст с ст

ИВАП МРКШИЈЕВИЋ-МАТИЋ

је његова свјетлост благоволила молбу моју милостиво примити и мени обећати, да ће је послати Високославноме Совјету на рјешеније, ја нијесам примио никаквога одговора. дато сам се послије године п неколико мјесеци молио зато на ново Високославноме Совјету под 9. декемврија 1847. године; но ни на ту молбу нијесам примио никака одговора. За то се сад, налазећи се у великој потреби, усуђујем опет препокорно молити Високославноме Совјету, да би ми се поменути остатак исплатио.

Надајући се да Високославни Совјет неће и ову препокорну моју молбу забацити, него ће је, колико правде ради толико и ради мојих заслуга у књижевности нашој одмах испунити, остајем

У Биограду 17. Јунија 1858.

Високославнога совјета препокорни слуга

Вук СтеФ. Караџић [Вуков потпис, а шисмо писато другом руком. |

[Ориг. у Држ. Архиву. Државли Савет. ~ 749; један преппе у арх. О. К. Академије бр. 4724]

СОСхХрУШ ИВАН МРЕШИЈЕВИЋ-МАТИЋ

Благородни и високоучени Господине!

Кад сте ви далеко за Српском границом били, колико ми в драго било. да вас у Срби видим и с вама се састанем. Но и дочекавши то, едва вас два пут према себи угледам, а што се састао нисам, то никако себи зато опростити пе могу; ако и вебу опстолтелетва тако донивла. — опростите !

Она ваша „Црногорска Историл“ на ко е јошт у 1837 години пренумерацил била, вдва се в тек' чула, и док в мол појезив професорњ, на исту ставивши ме, у Београд послао,