Вукова преписка. Књ. 7

МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ 701

Будући да се овом забраном не само мени, по мојијем мислима, штета чини на правди, него се још баца на мене и срамота као да нијесам разумио оно што сам радио, или биједа као да сам навалице учинио што против наше православне цркве; за то се усуђујем високославном попечитељству просвештенија, и кроз њега правитељству Српскоме са пристојном покорношћу потужити се за то.

Ја нашу православну цркву љубим и поштујем колико п какав Србин, и ни за што на овоме свијету не бих је изневјерио и своје вјере промијенио. Срамота би било Србима данас доказивати моју љубав к народу нашему, кад је она позната у ученоме свијету и код другијех народа; а коме је год позната моја љубав к народу нашему онај не може помислити ни вјеровати да бих ја могао не љубити и не поштовати своје цркве која је с језиком упоредо наша највећа и најдрагоценија народност. Ако ли ко који цркву нашу љуби и поштује као и ја, мисли да се љубаг и поштовање к цркви и корист њезина налази у чему другоме него што ја мислим, за то ми не треба један другога да називамо непријатељем цркве, јер је обојица љубимо и поштујемо и желимо јој бити на корист, само се разликујемо у мислима о начину; а који у томе има више право то други људи ваља да пресуде. Истива да се суд у овакијем стварима много пута задоцни, а кашто се и криво пресуди; али најпослије опет праведна пресуда свагда изиђе на свијет.

Што се тиче доброте мојега пријевода и погрјешака које би се у њему нашле, ја се позивам на оно што сам о томе казао у предговору (особито под бројевима ПЛ и ТУ); само додајем овдје још и то, што сам онда заборавио назначити, да онијех ријечи које су наштампане рукописнијем словима нема у оригиналу, него сам их ја додао да би се смисао лакше могао разумјети (таковијех су ријечи и Руси у својему пријеводу додавали још више од мене).

У забрани овој стоји да је пријевод мој забрањен из два узрока: 1) што није „од чркве но са побочне стране, па фоштљ без надлежнољ разсмотрета и одобрена печатанљ; а 2) што га „Господин Митрополилљ никако одобрити и разпространенђ нбгово у отечеству нашему допустити не може.“

Први овај узрок ја заиста управо не разумијем. Особито не знам каква се овдје мисли побочна страна која је течатала овај пријевод мој. Не могу мислити да високославно