Вукова преписка. Књ. 7

~ | > ко

МИПИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ

попечитељство просвештенија овдје мисли, као што гдјекоји безумници по Сријему и по Бачкој и по Банату говоре п разглашују, да је овај пријевод штампан трошком Римске пропатанде. Како би Римска пропаганда својијем трошком набављала нашему народу оно што својијем једновјерцима забрањује ' Шта ли би она, као непријатељ закону нашему, тијем добила што би народ наш стекао ријеч Божију на својему чистоме језику; какву ли би штету учинила нама п закону нашему Не би ли се онда показало да је Римска пропаганда нашему народу и закону и језику већи пријатељ и добротвор од многијех нашијех назовиродољубаца“ — Кад је ова ствар довде дошла, надам се да ће ми високославно попечитељство просвештенија радо допустити да му, што је могуће о мање ријечи, кажем што од псторије овога пријевода.

Ја сам овај пријевод начинио 1820. године по жељи Рускога Библијског друштва, које је са мном 1819. године у Петербургу начинило писмени уговор о томе. Из различнијех узрока и особитијем путем, које би дуго било овдје спомињати, дође рукопис мојега пријевода у руке Атанасију Стојковићу с препоруком да га прегледа и каже јели добар пили није. Стојковић одговори да пријевод не ваља, особито што је простијем народнијем језиком, и понуди се даће друштву начинити нов пријевод за бадава. И тако он пскваривши мој пријевод, п у смислу и у језику, начини нови, који се без и какога даљега прегледања п одобрења и наштампа у Џетербургу 1824. године. Но како се по гласовима са различнијех страна дозна у Петербургу да језик у Стојковићеву пријеводу нити је Српски ни Руски ни Славенски, него да је бесправилна семјеса сва три ова језика и четвртога из главе његове, тако га ондје одмах забране, и егземплара од њега не пусти се више на свијет осим онијех који су у почетку поклоњени Стојковићу; али Отојковић пред смрт своју уговори с Англијскијем Библијскијем друштвом те се онај његов пријевод у Липисци 1884. године на ново прештампа од слова до слова. Бојећи се ја да мој пријевод по смрти мојој не би пропао или се п по други пут искварио, пи мислећи да бион у данашње вријеме био на корист нашему народу и језику, вапитам овдје пређе трп године Његову Екцеленцију Г. митрополита Рајачића (и то у друштву пред Г. Г. Платоном Атанацковићем владиком Будимскијем и Архимандритом, онда већ пзбранијем Далматинскијем владиком, Јеротијем Мутиба-