Вукова преписка. Књ. 7

МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ 7108

рићем) да ли би ми дао благослов да га наштампам. На то ми ош одговори да против тога не би имао ништа. По том ја дадем рукопис свој овдје у цензуру, и послије некога времена добијем га натраг са ппргтаит. Иза тога опет запитам Г. Митрополита Рајачића, кад је овдје код меве једном био на ручку, хоће ли ми допустити да на своме пријеводу Новога завјета наштампам да је с његовијем благословом, на које ми питање он одговори да хоће драговољно, само да га прегледа. Он је јамачно мислио да прегледа прије штампе; али ја, једно што књига у рукопису не може бити онако са свијем чиста као што ће се у штампању дотјерати и намјестити, а друго бојећи се да рукопис не би дошао у руке људима који би га, не разумијевајући управо ни ствари ни језика, искварили и нагрдили, те или би мој шријевод постао као и поменути Отојковићев, или се не би ни наштампао, смислим да ењигу наштампам, па онда да му је дадем на преглед. И тако кад књига буде готова однесем му је прољетос сам у Карловце. Ако сам се кад од збиље понадати могао да ће Г. Митрополит Рајачић испунити моју жељу, то је могло бити само на овај начин: да ће он помислити да у нас данас нема ни једнога књижевника који се око овога посла трудио оволико и овако као ја, и који би био вриједан доброту његову цијенити и поправљати га; и тако да ће га у друштву са мном прочитати и може бити гдје што ме запитати ва што сам онако казао, и по том ми благослов дати. И из почетка се заиста покаже да ће овако бити, јер ми рече Г. Митрополит да ћемо ја и он и Г. Г. прото Стаматовић и протосинђел Груић читати књигу редом; али послије неколико дана, одговори ми да таку ствар он сам, бев договора с другијем владикама, не може пресудити, и да ће другијех послова ради ондје скоро доћи Темишварски владика Живковић и Карлшталски Јовановић, пак ће им и то представити. Како сам ја, ово чуо одмах сам знао шта ће бити, и захвалио сам Богу што је књига наштампана а није у рукопису дана; али опет да бих могао казати да сам чинио све што је до мене стајало, чекао сам у Бечу готово два мјесеца обећани одговор од Г. Митрополита док он сам амо не дође и не каже ми да од моје жеље и молбе ништа бити не може: тек онда наштампам заглавље својему пријеводу и дадем књиге да се вежу. Да су они Карловачки цензори мојега пријевода навначили ако су у њему нашли што против догмата наше цркве,