Вукова преписка. Књ. 7

704 МИГИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ

ја бих оно све што би се доказало да су погрјешке, поправио и листове оне на којима су прештампао.

К овој врло краткој али ипстинитој историји мојега пријевода Новога завјета додаћу још и ово, да мени у пме штампања ове књиге до данашњега дана нико није ни дао ни обећао једне крајцаре, а камо ли што више, него сам је штампао на вересију до нове године: ја сам овој штампарији сила пута бивао дужан за штампање својијех осталијех дојакошњијех књига, па сам јој свагда поштено платио, за то ми је и ово сад повјеровала. А п за везање овијех књига дужан сам до сад више од двјеста сребрнијех форинти. Ја се врло радујем мислећи да сам учпило добро дјело своме народу и закону и језику и надајући се да ће се овоме дјелу моме данас обрадовати учени људи не само свега Славенства него и осталпјех народа сви они који желе познати језик народа нашега, а мало по мало да ће доћи вријеме кад ће му се пристојна хвала дати и ондје гдје га сад забрањују; како ћу се пак одужити штампарији и књиговесцима то Бог један зна.

Из овога што сам до сад овдје казао свак, којпгод жели правду и истину, може видјетп дау штампању ове моје књиге нема никаке друге: „побочне стране“ осим мене самога, и да у томе нпкаквога другог намјерсња нијесам имао осим користи нашега марода и његова језика; и когод напротив овоме што мисли или говори, онај пили је сам преварен или би рад — Бог зна из какијех узрока — друге да превари.

У другоме узроку мпслим да је ваљало казати за што Г. Митрополит мојега пријевода „никако одобрити и разтпространенђ нбгово џ отечеству нашему допустити не може.“ Кад то није казано свак може одмах запитати: Или Г. Мптрополит мисли да је боље да народ наш светога писма не разумије и за то да га на наш језик не треба никако преводити, или је у моме пријеводу нашао погрјешака против догмата наше цркве“ Против обадва ова узрока за мене би била довољна обрана поменути прпјевод А. Стојковића: кад за прошавше 28 године нигдје од наше јерархије није забрањен његов пријевод, који је никакијом језиком написан пи који је у свачему гори од мојега, за што да се тако одмах забрањује мој, који је у смислу вјернији од опога и у којему је језик чистији п правилнији него и у какој нашој другој књизи:

Ја Г. Митрополита љубим и поштујем колико га п какав његов пријатељ пли приврженик може љубити и поштовати,