Гајење мале деце

кошима, псима и. т. д. Кад је душа детета пуна таких утисака и кад их сваким даном бива све више, онда ће п свест о своме уја«“ бити јаснија, јер у колико је човек имао више разних утисака у толико ће му јаснија бити разлика између њега и спољњег света. Дете у почетку ве уме да разликује себе од осталога света; али ево оно дира руку материну и добија одређени утисак, за тим случајно додирује своју руку и осећа као п пређе додир, али осећа још и то да дира своју руку: осим тога оно опажа да мичући својом руком креће мишиће. Ово се понавља неколико пута и дете се најзад навикне да разликује свој глас од туђег, своје тело од спољњег света. Упоредо са сваким новим осећањем, дете се упознаје све боље са новим околним предметима, и тиме добија више доказа да се оно разликује од свега што није оно; у колико човек више видип више чује, у толико је његова свест потпунија. Свака је представа везана са читавим низом пријатних и непријатних утисака, п због тога и мала деца појимају што је добро а шта рђаво. Дете које још не уме да говори јако се ражљути ако му кажете да је: „кака“ (реч, којом се бележи нешто непријатло), а радује се кад му се каже „чече«,. Најзад дете добија све више представа, и појмова; размишљавањем о томе шта је укака« а шта »чече“ израђају се тако исто не само појмови него п идеал, који се развија заједно са дететом. Кад се најзад тај идеал тако угњезди у души детета да се дете њега ради може уздржати од својих непосредних, тако рећи, рефлективних жеља и тежња, онда се код летета развија свест о самом себи; у исто време почиње га гристи савест, јер све што је несагласно са његовим идеалом не задовољава га доводи га у супротност са самим собом. У исто време са појавом идеала јавља се у човеку п противречност, о којој су тако много говорили Филозофи, пепхолози и богослови. Човек израђује свој идеал на оспову више или ма-