Гајење мале деце

'

ње општих и одлучних појмова, с тога је са свим појмљиво зко су конкретне чињенице и представе, жеље, тежње, често пута супротне идеалу. Појмљиво је да се такав идеал мора мењати са развићом човека; али нека, "свакога Бог избави (сачува) потпуног преврата п одступања од једном израђеног идеала, јер тиме уја“ губи своју потпору, губи своју водиљу међу разноликим осећањима, страстима, тежњама и појмовима, који га као таласи запљускују са свију страна и бацају га час на једну час на другу страну, и свршава се све то највећом неуредношћу и опалошћу умних способности. И с тога сваки, коме је драгоцена срећа његове деце, мора се бринути, да. његово дете зида свој идеал на чврстим основима истине и не на предрасудама појединих сталежа.

Познато је да деца у првим годинама живота говоре о себи највише у трећем лицу; али па овога се никако не може закључити даона не умеју да разликују себе од спољњег света. Не треба мислити да је дете свесно свога, ујач«, чим га је оно почело употребљавати; кад дете почне употребљавати „ја“, то значи да је оно почело употребљавати личну заменицу. Хајфелдер наводи пример, да су деца почела употребљавати реч уја“ у трећој и четвртој годипи а свесто томе јавила се код њих много доцпије.

Од више или мање представа којима човек располаже развија се код њега јача уобразиља без које не може бити ни умног, ни моралног развића. Ако памћење сматрамо као способност да више или мање тачно обнавља старе утиске, готове представе, онда човек групира своје представе тако, како их пикад у самој ствари не виђамо. У колико су оне подпупије, у толико је и самостално групирање њихово лакше јер имају много више заједничких црта. А пошто је суштина човековог мишлења у групирању извесних представа, размештању њиховом у опредељепе појмове онда је јасно, да ће равноличнија и тачпија