Гвожђе

= 104 —

Ваздух, који пролази кроз растопљено гвожђе, са топлотом коју оно има, делује оксидира jyhH на његове састојке тако, ла прво сагоре сицилијум и манган. Сагоревањем, нарочитн сицилиЈума, повећава се нагло температура растопљене масе, чиме се постиже даље пречишћавање. Сагоревање силицијума и мангана, које траје 5—8' минута, прати извесно шуштање, комешање, а кроз отвор конвертера куљају гасови (азот са извесним делозима угљене киселине и угљен-оксида), који у ствари произлазе од започетог сагоревања угљеника, Затим настаје сагоревање угљеника у увљен-оксид, при чему куља кроз уста апарата јак и ољештећи бели пламен, а шуштање се постепено претвара у Једну ужасну тутњаву. Са гасовима настане сада кроз отвор избацивање и делова згуре, па и самог гвожђа у светлим варницама. Чим изгори угљеник и пламен и варнице престану да излазе, процес је готов. Сагоревање угљеника траје 10—15 минута.

Ако се хоће да добије челик, онда се удување ваздуха прекине пре него што угљеник сагори. Потребна је велика вештина и дуга пракса, па да се прекидом процеса добије челик жељене каквоће. При томе се обично мора да послужи спетроскопом, оправом која потенцира спектралне боје пламена, који куља кроз уста апарата. На овај начин се, дакле, тешко може добити прецизан квалитет челика, те се обично пусти да угљеник сагори потпуно, па се онда чисто мекано гвожђе угљенише. То се обично постизава додавањем извесног процента огледаластог гвожђа, које има доста угљеника. Осим огледаластог гвожђа додаје се и феросилицијум или фероманган. При томе треба у главноме BOдити рачуна о количини угљеника у њима. Наравно да се пре тога огледаласто гвожђе и др. морају да стопе у нарочитој пећи, да би се у гвожђу лакше и боље растурили. Угљенисање може да се изврши и додавањем праха од кокса или дрвеног угља.

По додатом материјалу за угљенисање обично се удувава ваздух још коју секунду, па се апарат накрене и готов челик (односно гвожђе) сипа у судове, који су обложени нетопљивим лепом. Из ових судова гвожђе се после излије у ливене калупе кокиле. Ове кокиле су квадратног пресека, имају затупљене ивице и при дну су нешто уже, да би се гвожђе лакше извадило. Оне могу да приме у себи гвожђа око 1500 кгр. и носе се помоћу вагонета у ваљавицу и тамо празне, док је гвожђе још усијано. Сл. бр. 30. показује преношење кокила.