Гвоздени колоси : локомотиве нашег доба : предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету

8

Остварења и постигнућа Тревитикова нису остала непозната. Велики број градитеља машина прихвата његове замисли, разрађује их и модифидира. Време тече, мењају се схватања, појављују се нози типови вучних машипа, заснованих углавном па приндипу Тревитикових локомотива. Граде се нове пруге, а већ постојеће оспособљавају за саобрзпл; већих н тежих возила нрименрм јачих шина. Остварују се битни услови за могућност рада локомотива. У том раздобљу, историја покрета на шинама забележила је имена великнх пионира и градитеља самоходних машина; Бленкисопа, Хедлија, Матнје Мареја'а нарочито Џорџа Стивенсона и његовог сина Роберта, који су, несумњиво, најзаслужнијн за развој локомотнвских машина и њихсву коначну победу на колосечном путу. После неколико, углавном успелих типова, Стизенсони граде, 1829 године, „РакетуТ најславнију локомотиву свих времена. Са својим котлом са водогрејним цевима и дводилиндричном парном машином, постављеним на двоосовно посто.ље, при чему су точкови прве осовине били покретани локомотнвском парном машнном, ,Ракета”, тешка свега 4 х /з тоне, бнла је у стању_да са тер&том од 15 тона развнје брзнну од 56 км на час.

Изванредне вучне и конструктивне карактеристике које је показала „Ракета” н локомотиве грађене по узору на њу коначно су отворнле пут даљем наглом развоју локомотивских машина и убедиле н најтврдоглавије скептнке н протнвнике да је локомотнва једина вучна направа која може да обезбедн спгуран и брз превоз и да савлада сва оптерећења и све вучне задатке које привреда н саобраћај, у датим условпма, могу пред њу поставити.