Географско знање о Србији почетком 19. века : (са две карте у прилогу)

Његова расправа о Орбији има једну претходницу, која је тада била још у рукопису, али ју је Вајнгартен сасвим сигурно познавао. Чак је својој студији дао и исти натпис: Uber Serbien. To је био ошширни спис, с таквим натписом, што га је 1811 год. написао по жељи маџарског палатина, Јосифа барон Г. Маретић, да га савесно и детаљно обавести о знаменитим догађајима у Орбији. Честити Маретић је био врло несрећан с овим својим поштеним трудом о Орбији, јер се овде први пут он утврђује као писац знаменитога дела. Он та је израдио веома савесно, с једном дивном љубављу према Србима, и свима. поборницима народне слободе. Главни извори били су му званични документи и обавештења, добро информираних лица. Када је предао свој знаменити спис властима, није више с њиме он располагао. Дело је постало за званичне особе најзгоднији извор ва информације о Србији, наравно највише о њеној модерној историји. Вајнгартен га је употребио за свој спис само мало, у уводном делу, а барон Роткирх га је извео и штампао у свом листу с натписом: „Geschichte der Hreigmisse in Serbien im den Jahrenm 1804—1812."%) Маретић се нигде не спомиње као писац. Прећутао га је и Вајнгартен, но он, у осталом, није ни имао згодне прилике да га спомене. Али Роткирх га је требао споменути. А он је-пуштао да га сматрају автором знаменитог дела и хвале. И на хвали спори Копитар и Вук хвалили су, бар јавно, Роткирха, и Вук је чак смишљао да му, из признања, што лепо из Орбије поклони. А овамо Роткирх није ништа друго учинио, него је испустио из Маретићева рукописа неке делове као мање важне; често су то најзнаменитији делови Маретићева, састава; Роткирх није имао смисла за оно што је имало највише вредности код Маретића.

Вајнгартен је у своме спису о Србији употребио цели приступачни му архивски материјал и дао што се могло потпунију и поузданију географску слику Србије. Историјски део његова, списа, замишљен је само као увод. Није испао за углед. Особито је слабо приказано старије доба српске прошлости, где се Вајнгартен није могао користити Маретићем, него је морао сам да изналази изворе за свој приказ. Држао се нај-

75) (O)streichische militdrische Zeitschrift, IL., (1821), 138—167; II, 315—343, II,s, 3—30; ill,s, (1822), 174—194. Несвршено. Овај је састав превео на српски И. Јовановић „Исторја приклоченја у Сербли отљ год. 1804—1812.“ Летопис Матице Српске, 4 (1826), 28—40; 5 (1826), 20—52; 6 (1826), 10—30; 7 (1826), 1—38; 8 (1827), 14—43; 11 (1827), 29—50 и 12 (1828), 13—82.