Гласник Скопског научног друштва
Како су називали Србе и Хрваше визаншински исшориши ХТ и ХП века бо
нагињао мишљењу да се у овом месту из Скилице, где се спомињу Хрвати, морају гледати (Срби, мако није своје мишљење сасвим децидирано изјавио.
В. Клаић је разумео Рачкога тако, да он гледа у Скилициним Хрватима на овом месту Србе: „(Ово се мјесто све до недавно тако тумачило, као да се тиче далматинско-хрватских (биело-хрватских) краљева Кресимира [. и Гојслава; но након темељитог изтраживања Рачкога управо је недвојбено, да су ти „хрватски владари“ столовали у пориечју Раше и Лима, и да се по том та виест не тиче ни мало краљевине Хрватске (старе биеле Хрватске). — Цедрен дакле, говорећи о два владара хрватска, како се год. 1019 покорише бизантскому цару, мисли на оне земље и племена, која су по цару Константину у половици Х. стољећа била србска.“ Касније је Клаић ово своје мишљење напустио, па пристао уз већину историка, који су буквално тумачили Скилицу, и писао: „Тај (52. Василије П) бијаше након крвавога рата од четрдесет година посве свладао славну некад бугарску државу, покорио затим све црвено-хрватске и србске области, те се прикучио и самој хрватској краљевини. Крешимиру и брату му не преостаде друго, него да се и они или покоре силному цару грчкому или да с њим заподјену борбу за живот или смрт. Крешимир одабра прво, те се год. 1019. заједно са својим братом и с неким хрватским банима добре воље покори добитнику, цару Василију П. Овај пак радостан, што не мора више крви пролијевати, задовољи се тиме, што га је хрватски краљ признао за свога врховнога господара, пак остави хрватскому краљевству све старе правице и слобоштине, паче самога Крешимира обасу частима, именовавши га патрицијем, и поврх тога пошаље му још богате дарове.“ И Ф. Шаландон је био мишљења да се овде ради доиста о Хрватима, али на њега се не може много полагати, јер је његова необавештеност о Србима и Хрватима за причу.“ К. Јиречек је цело питање вешто и бојажљиво обишао, није се изјаснио. Ф. Шишић је уверен да Скилица овде заиста говори о Хрватима: „Пропаст Бугарске и утврђење византијске власти у непосредном сусједству, морало је сасвим природно да изврши снажан дојам на хрватску државу. Њени тадањи владари, браћа Кресимир и Гојслав, знали су добро, да је царство вазда сматрало себе законитим власником читава Балканског полуострва, дакле и Хрватске. Зато је сасвим природно да. су сада и они учинили оно, што је једино могло да буде разборито: они су лично ступили пред цара Василија, вјеројатно негдје на бугарском бојишту, и поклонише му се као своме врховноме господару. Василије лијепо их прими, богато надари и још их одликова дворском титулом патриција.“ '
Ја нећу да намећем своје схватање, да је на овом месту код Скилице говор о Србима, а не о Хрватима. Морам нагласити само, да су разлози Рачкога једнини научно тачни и истаћи, да код Скилице име Хрвати може значити потпуно исто тако и Срби као и Хрвати, да спомињање два брата владара не вреди готово ништа, јер је таква два брата могло бити и у српским земљама, за које, иначе, говоре сви географски разлози, донекле и Поп Дукљанин, а особито каснији историјски развој, што баш код Хрвата много отежава да се прими уобичајено схватање, јер су они 1024 сигурно у непријатељству с Византијом, а 1018 или 1019 требало би да су били у неком интимном пријатељству.
П
(О Србима, с тим именом, говори Скилица први пут, када спомиње бег
Стефана Војислава из Цариграда, и зове их само Орана: „се бЕ уроо! (оу баре] ОУ 17) Лето па 5 2. ВогађАдвос, 6 ту ВУ беда тоб |илроб “ЛЕ поде 0
( 0. тбу тбтоу ТО у УЕрвију жулесутрулос, еру сжебјеу пбу ротшиљу дтеловое.
Клавв У., Нгуан ; Неуајзка 1 те Нема аи ћефог у! взјамепајић пагода, 1890, 23—4. # Клаге |У., Ромјезе Нгуага, 1, 1899, 94.
» Сћајапаоп Е., Езвај зог Је геопе а4'АЈехв [2 Сотпепе, 1900, 8.
4 Јаречећ К., Историја Срба. Превео Ј. Радонић, |, 1911, 199—200.
5 86 Р., Роуезе Нууаја пи угцете пагодић м]адата, 1925, 482.
5 Сеогап Сефгепг Навјомакит сотрепфшт П, Еда. Вопп., 526.