Гласник Скопског научног друштва

300 Гласник Скопског Научног Друштва

Како се из свега ауторова разлагања види, није посвећена пажња другом једном проблему. Ови су Власи данас сталноседеоци, нису номадски пастири, као што су делимице њихови рођаци Аромуни. Ако се још данас баве сточарством, то чине на начин као и сталноседеоци Словени. Пита се сада, да ли су ови Власи, пре него су постали сталноседеоци, били номадски пастири као и они Власи, што их помињу византински писци. Има ли лингвистичких доказа за тог Проблем је дакле исти као и код Дакорумуна. Одговорити на то питање може само потанка анализа њихове терминологије, из које би се по свој прилици видело, да је њихова терминологија, која се односи на сталноседелачки живот, махом сва словенска. Друго је питање хронолошко, када су они од номадских пастира постали сталноседеоци. Овај се процес догађа и данас пред нашим очима код Аромуна. На то питање би могло да одговори потанко испитивање њихових фамилија и тачна анализа њиховога топономастичког материјала. За ове студије још данас немамо никаквих података. ,

На ауторова лингвистичка испитивања даћу такођер некоје опаске ситније природе. Одређујући место мегленског влашког говора, он долази до исправнога, али не новога уверења, да је овај говор, уза све што идеу јужну румунску групу, морао бити неко време у вези са дакорумунским огранком румунскога језика. Као најважнију везу са аромунским означује замену це, ци, з (08) за лат. се, се. (Ову појаву ставља у 5., 6. или 7. век. (Ово датирање оснива на томе, што словенске речи не показују ове замене. ИМ овде се аутор вара у своме закључивању. То што слов. речи не показују ове појаве, не треба да стоји у вези с тиме, што су дошле у арум. језик у време, кад је престала споменута замена да важи, јер је могуће и другчије тумачење. Балкански Румуни, како и данас, тако су зацело од најранијег средњег века били народ двојезичан или можда и тројезичан. У својој су кући говорили румунски, а изван ње језиком народа дотичнога краја, где су били са стадом. Није никакова реткост срести данас кога Аромуна, који говори 3—4—5 језика, а да ни најмање не меша фонетске појаве појединих језика. Могло се је према томе и у прошлости лако догодити, да једна фонетска појава која је захватила латинске њихове речи, није захватила у исти мах и словенске речи њихова говора. Да је ово моје резоновање исправно, доказују још две фонетске појаве латинских румунских речи, којих нема код њихових слов. речи. Лат. ап пред вокалом мења се у т, л међу вокалима мења се у р: н. пр. Јапа> Шта, рбиз > рат. Тога свега нема код слов. речи: н. пр. ротеапа, соппаад. Према горњем закључку узимали су неки, да су ове појаве врло старе, да их ваља ставити у балкански латинитет у време пре доласка Словена. Кад би се те појаве биле догодиле у том латинитету још пре доласка Словена, онда би се зацело морале налазити и у латинским речима, које су ушле у слов. балканске језике, и у новогрчки. Томе међутим нема никаква трага).

Прихваћам, дакле, ауторово мишљење само у толико, да лингвистичка анализа допушта да су мегленски Власи морали бити неко време у вези и са Дакорумунима и са Арумунима. Његова разлагања на стр. 130. сл. о томе, да се је изговор це зе за лат. се се развио из че џе, усвајам потпуно и изводим одатле закључак, да баш ова појава најлешше осветљује језично јединство северних и јужних Румуна. Чудим се, да није запазио, како баш замена са лат. зсе најбоље сведочи за постојање изговора че код мегленских Влаха и код Арумуна. У свим диалектима налазимо за 5се штш, које је настало дисимилацијом из 5:5 тако, да је задње 5 отпало. Првотно ч се уздржало, ако је било подупрто сај или са 5 у идућем слогу: биг < стр < сфтит, стеазд као и стиза. Прелаз су с (и) сећа нас аналогне појаве у чакавским диалектима. ч које је постало од лат. И, није прешло у с (ши). (Ово одступање зачуђава. Биће да су по среди

>) Упор. и даога, М], р. 123 и 127, где сам показао, да ни то што словенске речи не показују ротацизма произашлог из назализма, не доказује, да је ротацизам предсловенска појава

у рум. језику. |