Гласник Скопског научног друштва

Преглед лишерашуре 307

кронолошке разлике. Прва појава је старија од друге. Друга се налази и у лат. речима у слов. балк. језицима: гапопе > рачун као и гогапопе> гидаит. Изгледа ми, као да је изговор це опонашање грчкога изговора, који не позна ч. То би требало дакако још испитати.

Фонетска анализа слов. елемента није проведена потпуно. Аутор не узима у разматрање замене за полугласове фигеа! „затђисиз еђшиз“, које је индентична реч са бдгеј у Морихову и другде у Маћедонији. Овде је неакцентовано о за 5 прешао у ш као и у лат. речима, дакле ни трага замени са 9 као у Ахљрчелеби. Није нас обавестио на стр. 96, да ли је облик огди са чланом или није. Ако није, онда је то зајмљена реч са маћедонским чланом ото'Псво7 (лаган) није доста тумачити са лат. !ео15-- зог (деминут. суфикс (р. 77, 5 56, Р. 134), него ваља протумачити и оно с, а то се може само, ако узме уплив слов. луке истога значења !).

У 5 5. стр. 114., је аутор показао да се у Хуми и у Црној Реци говори 4 место 0, а у Љумници о, у ненаглашеном слогу увек 0. Када долази као вокал за потпору на почетку (у дакорум. 7 у п==мегл. аГ), онда имамо само 6. Ваљало је дакле одредити филиацију ових гласова: 4-0-0. Тиме би била можда дана веза са аром., који познаје такођер а, врст веларног е, који пишу у Дубровнику једноставно е, онако као и у новогрчком: бтепса == реутст.

Мегленски диалекат делимице палатализира лабиалне консонанте пред :е или ;, као и аромунски, а делимице их оставља без промене као и дакорумунски. Аутор настоји да објасни ову заиста чудну дивергенцију (р. 127). Узимље две могућности: 1. да су међу мегленским Власима били и диалекти који нису палатализирали лабиале, и од тих диалеката остадоше данашњи непалатализирани облици; 2. да су мегленски непалатализирани облици још од времена док су ови Власи били у вези са Дакорумунима. То су дакако само могућности. Али ваља истакнути, да ни Аромуни не палатализирају у свим случајевима лабиалне консонанте. У Скопљу и у Битољу забележио сам н. пр: р/тте огтазг за мегленско и дакорум. бте огтазг (== добро дошао). И румунски диалекти на северу Дунава у овом случају различито поступају. Очито се ради о једној палатализацији, коју је тешко било спровести. Док су прву румунску палатализацију дентала и палатала пред :е и : спровели без изузетка сви румунски диалекти, код ове друге има знатних одступања у сваком румунском диалекту. (Очевидно је, да се ради о консонантима, где је лакше спровести палатализацију, и где је теже. Лакше се палатализирају дентали него лабиали. У последњем случају ишли су диалекти различитим путовима. Ту могу да буду од важности и мотиви хомонимије. Кад би на пр. мегленски Власи били палатализирали ф или о у бтт (== добро) и итг (== долази), добили би били исти облик за две различите речи, па су се они у Црној Реци задовољили да палатализирају само та (= долази). Исто би се догодило у дакорум. диалектима, где је #>%, кад би се било на једнаки начин поступало у лат. речима ота (== жива) и ттеа == виноград). Закључујем, дакле, да се овакве разлике не могу тумачити онаковим супозицијама, како чини аутор, већ су ту по среди разлози који су нам још данас делом непознати.

У 8 119, р. 170 сл., забележио је аутор интересантну појаву, да ови Власи раширују латински герунд са -га, чему још додавају -!е, а на ово јоште -а: !даддпацта, -имеа < аЏатгапао (= идући). Аутор види у овој форми срашћени имперфект ага = етаћ, чему је тешко веровати. Вероватније је, да се овде ради о исто онаковом словенском упливу као и о црноречком герунду ттагеасћг (= ходећи), где је латински наставак замењен са словенским, како је аутор добро протумачио. Како је герунд глаголски адверб, додана му је словенска честица оке > г-–-ћас > а или као у штитрејеа (== другчије) датив заменице трећега лица у плур: Је = ћас>а. М код Аромуна додају се честице ћас> а на герунд: сапљапааћа (= певајући). Опааг (= идући) може да буде еџшптао + ћас -- < -ое.

1) Упор. Савор:в рго тоа. ја. а !1., УШ, р. 230, чо 21. Могућ је уплив и деминутивног адјекгива тисзог „маљушан“.