Гласник Скопског научног друштва

БЕДБА И ЗАМАНИЦА

КАО МОБАРСКА И КУЛУЧАРСКА РАБОТА У СРБА СРЕДЊЕГА ВЕКА.

— ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ НАРОДНОГ ЖИВОТА И РАДА. —

У неколико хрисовуља из 14. века прописане су 6%ф%ба и заманица као неке нарочите врсте обавезних работа на манастирским газдинствима. Нема сумње, да су оне постојале и на осталим господарским (владалачким и властелинским) газдинствима. У Законику Стефана Душана, истина, бедба се никако не спомиње, а заманица је прописана. само на једном месту (у чл. 68). Али не треба губити из вида, да оригинални Душанов Законик још није пронађен. Према томе, ако у очуваним деловима доцнијих преписа одредбе о бедби не постоје, то не значи, да их није никако ни било. У неким преписима од краја 17. века и из познијег доба изостављен је и назив заманица. А ако би се баш и утврдило, да бедба није у оригиналу Законика никако изрично споменута, та појава може значити: или да се је преко бедбе прешло као преко једног општег народног радног обичаја, — или да је она као особити начин обавезног работања прећутно укинута. Ну било како му драго, то неспомињање бедбе у Душановом Законику ниуколико не умањује интересовање за њено право значење, као што мора бити од интереса упознати право значење и заманице, ако се жели да се објасне многе тамне стране средњевековних друштвених и привредних односа у нашем народу.

Треба одмах рећи, да бедба и заманица нису ни досад остале незапажене. Уколико су старе српске друштвене и привредне установе уопште биле предмет проучавања и расправљања, оба та назива скретала су на себе доста знатну пажњу. Али су оба, најзад, погрешно схваћена и објашњена, иако се је у почетку било много ближе правом стању.

1. ДОСАДАШЊЕ ТУМАЧЕЊЕ БЕДБЕ.

Бедбу је покушао да објасни најпре Ђура Даничић у свом Рјечнику из књизсевних старина сриских (1 књига, објављена 1863). Уз реч 6%ф%ба Даничић је тамо ставио да значи орета зетџа. Према томе, он је онда сматрао да је бедба нека ропска односно подлоожсничка рабоша. У даље објашњавање Даничић се том приликом није упуштао. Али се је утолико опширније позабавио тим питањем дошније, у Кјестби ћго. Ш зрг. јез а, који издаје Југослав. Академија у Загребу и чији је ! део (објављен 1880 —1882) обрадио сам Ђ. Даничић.

То ново објашњење дао је Даничић под рјечју Фјеаба. По њему та реч не значи више само орега взетуа, већ орега зетџа ртесата, тј. измољена (испрошена) подложничка работа.“ Вјеаба је, дакле, како Даничић затим ближе објашњава:

1 Види: Законик Сшефана Душана у издању Ст. Новаковића (од 1898), стр. 56. 2 Придев ргесатиз може значити још и несталан, пролазан. Али да ђ. Даничић није мислио на то значење, показује даље његово излагање.

ЦД