Гласник Скопског научног друштва

48 Гласник Скопског Научног Друшшва 2

„дужност по којој су његда људи манастирски радили манастиру пољске послове осим дана бројем одређених у које су му их радили, или осим мјере којом су му земљу обрађивали. Била је — вели даље — и она измјерена временом или земљом или самијем послом који се њом могао радити, као да је била налик на мобу, која моожсе бшши да је осшашак од ње.“

Шта више, сада се Даничић није задржао ни само на томе, већ се упустио и у нагађање о постанку речи бјеаба. [Ло његовом мишљењу, та реч „постањем ће бити од биједиши, у значењу наговарати, по тому као наговор. Да би било од сред. њемач. ђеје (егђећепе одег сеђотепе Ађсађе), нов. њемач. ђеде, тешко је мислити за то што није прилике да би из Њемачке било донесено оно што ријеч значи.“ '

(Ово друго објашњење Даничићево, међутим, остало је усамљено, као што је усамљено и његово мишљење о постанку бедбе. Фр. Миклошић ту реч (65дба) уопште није ни уносио у свој Гехжсоп рајаеовјоуепсо - отаесо -ЈаНпшт (објављен 1862—1865), а у Егутојостасћев У/ожетисћ дег чјамзсћеп Зргасћеп (1886) уврстио је реч бефљба узгред под корен бије — и то једино са значењем работе (Етоћпе). — Тако исто узгред је споменуо бедбу доцније (1908) и Влад. Мажуранић у Рипозшта ха ћту. ртаупо-ромјез т кјестк под речју беде или беда у значењу „војшћине“ тј. откупа од војне дужности. Сама реч ђедђа, пак, по његовом мнењу „постала је без утјецаја њемачкога“ и „у српском праву значи тлака, работа кметска, орега зетуа.“

После Ђ. Даничића најопширније се је позабавио питањем о бедби (Стојан Новаковић, у расправи Село (објављеној 1891). Али се ни он није сложио са Даничићем. Није пак ни једном речју споменуо ново објашњење Даничићево, те изгледа да му се је оно на неки начин отело пажње. Место тога, Ст. Новаковић је изложио, како одредбе хрисовуља, које је узео у разматрање, „показују јасно шта је била бедба“ (стр. 219). Тако је нашао „да је бедба работа, на коју је свак без разлике излазио, и на коју се ишло заманицом“ (стр. 221).

Кад се ови закључци Ст. Новаковића упореде са објашњењем Ђ. Даничића, не би се могло рећи да се тичу исте речи. још мање бедба може бити сваком „јасна“, како ју је Новаковић представио. Та нејасноћа долази нарочито отуд, што се је Новаковић — свакако ради што бољег објашњења бедбе — послужио изразом заманиша, за који је он мислио да је, по његовом тумачењу, потпуно јасан, али који је у ствари исто тако нејасан, или бар код њега рђаво протумачен, као и израз бедба. Зато се објашњење Новаковићево о бедби може оценити, да ли је боље од Даничићевог или не, тек кад се испита и утврди шта управо значи заманица.

(Сем изложених објашњења вредно је спомена, да се је на бедбу осврнуо и Константин Јиречек у свом делу Згааћ ипа Севе већаћ па тиејаћег. Зегђјел (у књизи [, објављеној 1912). Алије то учинио само узгред и без расправљања о њеном значењу. При том на једном ју је месту (стр. 37) представио као „работе (Егопа!епеје) расподељене по кућама или огњиштима“, а на другом месту (стр. 38) навео ју је само као работу (Егопагђен)'.

Најзад, бедбе се је дотакао и Рад. М. Грујић у својој расправи „Властелинство Св. Ђорђа код Скопља“, схвативши је само као „бесплатну“ работу.“ И то показује, да појмови о њој још нису ни приближно довољно пречишћени.

: Прво место гласи од речи до речи: Паз Апџзтаз5 Дег пасћ дел Наизегтл одег КепекзјеПеп геракНетеп Егопфепзје, Чег бјеађа 151 #аг дел Озгеп Зетђлела ом! ђекапие. — Међутим у Исшорији Срба К. Јиречека, коју је превео и допунио Ј. Радоњић, у књизи Ш (објављеној 1923) на стр. 196 то место је преведено овако: „На истоку Србије добро је позната бједба, количина работа, расподељена по кућама или огњиштима“. Очигледно је, да је превод погрешан. Због тога је и смисао бедбе у преводу представљен сасвим друкчије него што је К. Јиречек мислио. Та погрешка спроведена је и кроз регистар, у коме (књига ЈУ означ. дела, стр. 222) уз назив бједба, ваљда као објашњење, стоји количина рабоша, што никако не одговара схватању К. Јиречека, а још мање правом стању.

: Гласник Скопског Научног Друштва, књ. 1 (1925), стр. 70.