Гласник Скопског научног друштва

50) Гласник Скопског Научна Друштва 4

реч и данас постоји у неким крајевима нашега народа. Истина, не чује се више у старом, средњевековном облику као бедба односно бједба. (Сада се каже само бедва у вези са још многим називима, изведеним из ње. Али да је бедва постала од бедбе и заменила је у свему, о томе, мислим, не може бити сумње.

Први пут је реч бедва нашла помена у једној краткој белешци под рубриком „Правни обичаји у Срба“, које је забележио и објавио Т. Р. Ђорђевић) у свом часопису Караџић за 1899. год. (стр. 92). (Само је објашњење те речи дато онда на основу нетачних и непотпуних обавештења. Речено је: како је у селу Осмакову (срез нишавски окр. пиротски) бедва „рад под надницу“, а да набедиши значи најмити (надничаре): набедил сам дваесе ргати.“ Додано је још, да је у оближњем селу Блата-бериловцу бедва „то исто, али кад је мали празник па неће нико своје да ради.“ Најзад је још том приликом узгред указано и на оне стране списа Село, где је Ст. Новаковић говорио о бедби. Али сем тог узгредног спомена нису извођени никакви закључци. Иначе, да је то покушано, по свој прилици не би се могло доћи до правилних закључака, пошто ни само тумачење пиротске бедве није било тачно. Тачна је онда била једино напомена, да је у селу Блата-бериловцу бедва вршена „кад је мали празник па неће нико своје да ради.“ Та чињеница довољна је да покаже, да бедва није обичан рад под надницу, јер наш сеоски свет, кад мисли да треба неки дан празновати, не само не ради своје, већ неће ни у најам да иде. Изузетак у том погледу —- рад празником —- чини се по правилу само кад се иде на мобу. Према томе, дакле, у Блата-бериловцу бедва мора да је исто што и моба. А то стварно и јесте, како ће се из даљега излагања видети. Али онда то није запажено.

Други спомен бедве налази се у спису Александра Белића: Дијалекши Источне и јужсне Србије (1905. год.). Тамо је (стр. 348) та реч (акцентована као бедва) наведена из Ниша и села Бујковца (среза пчињског окр. врањског) с кратким објашњењем да значи „комишање кукуруза“. Али ни то објашњење није било тачно, или бар не потпуно. Јер, пре свега, комишање кукуруза може вршити кућна чељад сама или уз припомоћ надничара или мобе; ако ли се је мислило на бедву као мобу за комишање, онда јој је значење сувише скучено, јер бедва може радити и ради још многе друге послове. 6

Тек при трећем спомену дато је за бедву тачно и потпуно објашњење. То је учињено приликом тумачења речи једне свадбене песме из села Хума (среза и окр. нишког) у ондашњем нишком листу Кића, бр. 16 од 1907. Почетак те песме гласи:

Полегла је белија пшеница Па позове на голему бедву

Од крај море до краљеви двори; Двеста српа, пет стотин врзача, А краљ је се чудом учудио: А дванајест(2) и два водоноше, Да како ће белију да пожње 2 Па отоше белију да пожњу:.....

М. Ђ. Јовановић, учитељ, који је ту песму записао, означио је у напомени да је бедва = моба. 'То је најкраће али и најпотпуније објашњење за сваког оног, који зна шта је моба.

Доцније, 1911. год. у истом листу (Кића, бр. 30) објављена је из збирке 3. Л. Јовановића, учитеља, и једна народна песма из среза пчињског (окр. врањског), у којој се такође спомиње бедва. У почетном делу те песме пева се ово:

Учи ме, нане, карај ме: Посеј си беле пшенице, Како да узмем Дел-Јану, Набеди беду голему. Дел-Јану, мому-девојку 2 Све ће девојке да дођев, — „Учим те, синко, карам те: Е га би дошла Дел-Јана, Купи си сиви волови, Дел-Јана мома-девојка!“...

Изори њиве смолнице,

И ту је у напомени објашњено, да набеди беду значи позови мобу. Отступања овде има само у томе, што није употребљена реч бедва већ беда. Међутим, то ће бити извесно омашке или певача или скупљача, јер се према накнадно прибраним подацима, у обичном говору свугде, па и у срезу пчињском каже само бедва а не беда. Постоји глагол набедиши, али се каже и набедвиши,