Гласник Скопског научног друштва

5) Бедба и заманица у Срба средњега века 57

као што још није нестало ни његовог основног облика бедвиши (у смислу мобити). Да бедва у врањској Пчињи, па према томе и у срезу нишком као и другде где још постоји, представља исти народни радни обичај, какав се у другим крајевима назива мобом, као доказ могу послужити народне песме, у којима се опева исти тај мотив с том само разликом, што се место назива бедва употребљава назив моба.' Таква је нпр. песма, која је забележена у ужичком крају и објављена у Килћи, бр. 19 од 1906. год. под натписом Илија се промеће. У њој се између осталога каже, у почетку, ово:

Мајко моја, мајчице Да узорем долове,

Проси мени Смиљану! Да посијем шеницу, —

=— „Како ћу је просити, Па позови на мобу; Кад Смиљану и не знам2“ Зови момке сељане,

Лако ћеш је познати: И сељанке ђевојке,

Да ја узмем волове, Доћи ће ти Смиљана......

У срезу посавском (окр. београдског), међутим, како је објављено у Кићи бр. 32 за 1911. год., тај део песме гласи овако:

Јаој, мајко, умро' ја! Посеј, мајко, пшеницу, — За ким, сине, умре ти 2 Па позови мобицу, За Љиљаном девојком... Не би ~ дошле девојке

И са њима Љиљана!...

(Сами ови подаци довољни су да докажу, да је у означеним крајевима бедва исто што је другде моба. Али је потребно саопштити овде још неке појединости на основу извештаја људи из оних крајева, у којима је бедва још очувана.

Јован М. Поповић, учитељ сада у Врању а раније дуго година у селу Ратају близу Врања, јавља нпр., да се у врањској Пчињи реч бедва говори „од кад се памти“, да се и данас чује, и да означава исти онај обичај, који се иначе зове још и молба, али ређе. У суседној Пољаници, међутим, реч бедва се никако не каже већ само молба. Бедва се у Пчињи сазива нарочито за жетву, копање кукуруза, превлачење грађе и за само подизање разних грађевина. Тај обичај постојао је и за време турске владавине (пре ослобођења 1878. год.), па су га и сами Турци одржавали. Важно је још истаћи, да „онај ко зове бедву, храни — гости бедваре добро јелом и пићем, до миле воље... И Турци су бедву хранили“.

истом смислу гласи и извештај Мил. П. Ранђеловића, председника општинског суда у Кнез-Селу, близу Ниша. Али он напомиње још, да је сада реч бедва тамо већ ишчезла толико, „да је млађи нараштај и не разумева.“ То ишчезавање наступило је стога, што се је — како сам вели — „реч бедва пргтворила у молбу.“

рећи извештај о бедби је од Светомира Љубића, земљорадника из села Стрелца у Лужници (округ пиротски.) По његовом тврђењу реч бедва се употребљава како у његовом родном селу „тако и у целом лужничком срезу, аи у многим селима по округу (пиротском).“ Уз то додаје, како је „бедва без сумње стара реч, тј. наслеђена из старијих времена, пошто се она већином чује код простијих људи, а нарочито код жена које нису ни мало школоване“. Међутим — вели даље — „код млађих људи често пута и у истом значају реч бедва

замењује се молбом“.“

;

# Такав је случај и у песми Стојан и Љиљана, коју је из врањског округа саопштио М. Ђ. Милићевић у спису Краљевина Србија (1884) на стр. 325. Изузимајући само имена и још по коју реч, текст те песме потпуно одговара тексту саопштеном у Кићи. Једина битна разлика је међу њима, што код М. Ђ. Милићевића место набеди бед(вју стоји намоли мобу. Извесно је, међутим, да је онда та замена извршена с нечије стране намерно. То се може тврдити и по томе, што се у врањском округу место бедве никад и нигде не каже моба већ само молба.

2 До извештаја његовог дошао сам захваљујући посредовању г. Д-ра Јов. Хаџи-Васиљевића.

% Вредно је спомена, да у свом опису народних обичаја у Лужници и Нишави (Етнограф. Зборник Срп. Краљ. Академије, књ. 1Х, 1910 год.) Владимир М. Николић тврди (на стр. 272: да обичаја мобе тамо нема. Према овим новим подацима лако је увидети, да је он извесно превидео постојање бедве.