Гласник Скопског научног друштва

ОУ Гласник Скопског Научног Друшшва . 6

Даље појединости о бедви, као обичају потпуно једнаком са мобом, за овај мах нису од битнога значаја. Једино што у овој прилици ваља нарочито истаћи и нагласити, то је: да као сваку мобу, тако и бедву праши обавеза дошичнога домаћина да окупљене мобаре односно бедваре добро угосши за време и на завршешку рада. (Само кад се радом притиче у помоћ невољнима из „севапа“ или милосрђа, онда та обавеза отпада. Али се и онда обично чини све, да радини не остану без икаквог угошћења, па макар хране и пића за то приложили други, често и сами понеки мобари.

4. О СТАРОЈ БЕДБИ КАО МОБИ.

На основу изложених сазнања о још очуваном обичају бедве као мобе није сад тешко схватити право значење и старе 6%ф%бе.

Не постоји ниједан оправдан разлог, из којег би се морало претпоставити, да је садашња бедва у току времена променила првобитно значење бедбе. Напротив, све, што се досад зна о прастарини многих народних обичаја, упућује на то, да се и у овом случају сматра као несумњиво, да се је уз очувани стари назив морао очувати и стари обичај.

Може се указати на појаву, да се је бедва одржала у тако уским границама, да је њено постојање једва запажено после толиког времена. Али је ту реч о називу а не о самом обичају. А назив бедва, као што је напоменуто, у последње време губи се чак и тамо, где је после толико векова био још очуван. Ну ипак, ако се назив губи, обичај се и даље одржава. Због тога се може с пуно разлога веровати, да је и назива и обичаја бедбе или бедве морало бити и у другим областима, али да је тамо нестало назива пре него у нишком, пиротском и врањском крају, а сам обичај очуван је и даље, само под новим називом молбе или мобе.

Нестајање назива бедве у корист назива мобе може се врло лако објаснити тиме, што је реч „бедба“ одн. „бедва“ по корену и постању свом, свакако већ поодавно, постала народу неразумљива, — док реч „молба“ одн. „моба“ сама собом казује суштину обичаја, који се њоме назива. Колико је пак реч „бедба“ самом народу морала постати неразумљивом, као најбољи доказ може послужити напред изложена тешкоћа, коју су и најбољи познаваоци нашега језика имали око утврђивања њенога постанка и око објашњавања њенога значења.

то се постанка тиче, наведено је већ, како је Ђ. Даничић бедбу довео у везу са старом немачком феге или беде, ма да је посумњао у могућност преноса њеног из Немачке у наше крајеве. Да ли је та његова претпоставка тачна а сумња оправдана, тешко је одлучити. Та тешкоћа је тим већа, што назив Веде код Немаца, према досадашњем истраживању, није никад служио за означавање неког начина рада односно сарађивања, већ је означавала само једну врсту дажбина а доцније и пореза. Утврђено је, наиме, да су покрајински поглавари добијали некад од подручних слободних жупљана, према указаним потребама, добровољне прилоге односно дарове, и то најпре на молбу (биуелве), а доцније су их и силом тражили и наплаћивали. Тако су у току 12. а најдаље 13. века сви немачки покрајински поглавари успели да заведу порез, који се у ондашњим писаним споменицима назива латински између осталога и реџно или ргесата, а немачки Веде или Вегје, иако онда о добровољном плаћању путем молбе више није било ни речи. То је и најстарији немачки порез, првобитно на имовину уопште или само на земљиште и зграде, али је доцније обухватао и неке друге облике јавних (државних, покрајинских и градских) или приватних (господарских) дажбина. Чак је постојао и назив Веађаг у смислу пореског обвезника.“

: Све то по подацима из: [р. Запдегв, МУбтетџећ Чег Решвзећеп Бргасће Ва. ! (1876), стр. 103. — А. хоп Вејом, Напауубтћетфисћ 4. Офааћвулазепзећаћеп, у чланку Веае (Ва. п, 3 изд. 1909). — Е. Зећебдег, Кећђисћ дег дешвећеп Кесћевоезећјећее, 6 изд. (1919), стр. 208, 570, 589/20, 667/8.

2 Наведен у означеном Запдегв-овом речнику (стр. 103) с позивом на С]оззапит сегташешт од Сће. А. Наћацз-а од 1758 год. :